Izvor: Blic, 23.Sep.2010, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetoilijski bogalj
Dvadesetogodišnji Novosađanin četiri meseca je maltretirao svog dve godine mlađeg sugrađanina, koji je, ponižen, o tome ćutao. A onda se slučajno saznalo
"Ne kajem se!"
V. G. to ne izgovara prkosno, ni neiskreno, ni oklevajući" samo kaže kao puku činjenicu, ravnodušan prema mom mogućem neverovanju. Drugog avgusta ove godine jednog dvadesetogodišnjaka pretvorio je u doživotnog invalida, namerno, s punom svešću o tome šta čini, i sada kaže, nimalo svadljivo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali i ne pravdajući se: "Ne kajem se!"
Priča koja sledi samo je prividno o trijumfu pravde, iza toga je - ne prvi put - poraz, profesionalni i ljudski, ali neka ovo bude shvaćeno kao tvrdnja podložna proveri i osporavanju, jer ko sam ja da sudim?
O V. G. mi je pričao jedan Negotinac, prijatelj iz doba rata na Kosovu, gde smo dospeli različitim putevima: on po naređenju komandanta Posebnih jedinice policije, ja svojevoljno" Tokom poslednje decenije promenio je nekoliko poslova, ali ga nije napuštalo interesovanje za događaje u kojima je, kako je on tvrdio, "moral bio na probi". A sakaćenje mladića u Novom Sadu na Svetog Iliju, u kome je i on pomagao V. G, teško je bilo ne svrstati u tu kategoriju.
V. G., lekar iz Novog Sada, a '99. godine dobrovoljac u prištinskoj bolnici u koju su dan pre potpisivanja primirja doneli mog prijatelja iz Negotina - o čemu sam ja saznao tek osam meseci kasnije, kad su šavovi oko prazne očne duplje već zarastali - " V. G. što se morala tiče nije imao velike dileme. Ono što je već četiri generacije - sa lekarskim diplomama sticanim u Parizu, Beču, Moskvi i u Beogradu - u njegovoj porodici smatrano ispravnim" e, pa to je bilo takvo: ispravno. Ostalo nije.
I kad je saznao da taj dvadesetogodišnjak već tri meseca maltretira sina njegove sestre, odlučio je da učini ono što je smatrao ispravnim.
Rekonstrukcija tog događaja u kasno letnje veče na obali Dunava, koju sada iznosim, nastala je na osnovu šturih - on se donekle smatrao obaveznim da ćuti - podataka koje sam saznao od bivšeg policajca, i razgovora sa samim V. G., vođenim u utorak u njegovom stanu. On je, zapravo, samo odgovarao na moja pitanja, sporo i oprezno, kao da se bojao da ne pomislim da se hvali...
Taj mladić, rođen 1990. godine, sin sitnijeg "biznismena", vlasnika nekoliko menjačnica, iz razloga nepoznatih, a i nebitnih, od maturske večeri koja je trebalo da svečano i radosno označi ulazak u svet odraslih V. G.-ovog sestrića, ovog je do početka avgusta osam puta presretao u gradu i podvrgavao ga torturi, uvek pred svedocima. Prvi put čak pred njegovom devojkom, takođe svečano obučenom - zbog nečega je V. G. naglasio: "... u dugačku haljinu bez ramena, boje kajsije" - za proslavu zrelosti.
Mučitelj se nije posebno trudio da svoju zabavu učini raznovrsnom: glasno zaustavljanje, udarci ne mnogo jaki, tek da žrtvu nateraju da klekne i potom se bezuspešno i smešno trza na svaki zamah ruke, ili udarac u potiljak, čelo, nos... Jednoličnost su remetili tek povremeni neodmereno jaki udarci novih učesnika u ovom mučenju, prijatelja biznismenovog sina, pozvanih da uživaju. Moglo bi čak da se kaže da je želja da se spisak poniženja obogati i dovela do ishoda koji je usledio.
- Moja sestra i njen muž - pričao mi je V. G. prateći pogledom svoju pudlicu - naravno, nisu znali šta se dešava. Dečko je modrice na licu objašnjavao učešćem u tuči i obećavao da više neće da se bije, bol zbog naprslog rebra - kasnije se otkrilo - podnosio je ćutke... a njegovu povučenost, dugo zatvaranje u sobu i ostale promene u ponašanju, tumačili su adolescencijom. Sve se otkrilo kad ga je majka jednom zatekla kako jaknu gura pod krevet. Pomislila je da krije, tako mi je rekla, drogu. Ispostavilo se da je jakna mokra, i da smrdi na urin, pozvala je muža, onda su usledila pitanja: "kako?", "zašto?"... i dečko se slomio i sve ispričao.
V. G. je zbog nekakvih papira o nasledstvu nešto kasnije te večeri navratio u sestrin stan, i nju i dečaka zatekao uplakane, a zeta "crnog kao zemlja".
- Odmah sam znao šta ću da uradim - odgovorio mi je na pitanje, sporo, ali bez oklevanja.
Slomljenoj sestrinoj porodici rekao je da je najbolje da sačekaju da se njegov poznanik, policijski inspektor za neki dan vrati sa odmora, i da njemu predaju slučaj, a on je iste večeri telefonirao u Negotin.
Sledeće večeri dve su muške prilike sa kapuljačama i u starim plavim maskirnim kombinezonima za dvadeset sekundi nasilnika strpale u lekarov džip.
- Još u džipu je skinuo kapuljaču. Rekao je da mu je svejedno - kazao mi je bivši policajac sa Kosova kad sam primetio da je bilo neoprezno to što su koristili sopstveno vozilo. "A ionako niko nije video kad smo malog digli..."
Valjda pun sebe zbog prvog hapšenja, mladić se ponašao kao da glumi u filmu. "Ne znate vi...", "Moj otac...", "Nemate pravo..."
Strah je pokazao tek kad se džip zaljuljao preko neravnina na obali Dunava daleko izvan grada. Pitao je da li je kidnapovan.
- On nije znao ni prezime mog sestrića - rekao je V. G., pomalo sa gađenjem i dalje pogled zadržavajući na pudlici, turobnoj i tromoj.
Negotinac mi je ranije rekao: "Ne verujem da bi drugačije bilo i da se pokajao. A nije. Rekao je bahato: 'A, popišani!?'..."
Bivši policajac mu je gurnuo krpu u usta, i desnu ruku prislonio na kamen, a V. G. snažnim udarcem drvene palice za bejzbol smrskao mu zglob na doručju. Jednom sam čuo taj zvuk - mogao sam da zamislim kako se čulo u noći.
Kad su mu posle nekoliko minuta oslobodili usta, zasuo ih je psovkama, dok su mu se suze kotrljale niz lice.
Četvrti izdanak novosadske lekarske porodice rekao je već obogaljenom nasilniku da zaveže, i obavestio ga da će mu u narednih nekoliko minuta načiniti i višestruku frakturu kolena, što će ga napraviti trajnim invalidom. Ali levog, tako da će moći da koristi štaku.
- A mali kaže: "Pa je l' znaš da ću se i tebi i sestri i upišanom krvi napiti...". Izgubio se - ispričao mi je Negotinac.
Nasilnik je shvatio svoj položaj tek kad su mu kamen podmetnuli pod desni lakat. Izvijao se i otimao, mumlajući kroz krpu, a kad mu je V. G. smrskao koleno, već je samo cvileo.
Negotinac je izgledao gotovo smešno kad je zbog dima sa dogorele cigarete zažmurio na jedino oko dok mi je opisivao kraj ovog događaja. "V. G. mu je pokazao na mene. 'On će te naći ako se meni nešto desi. Neće te ubiti, ali će ti slomiti kičmu. I drugu ruku, nećeš moći ni kolica da voziš sam...', govorio mu je u lice, kao da ga hipnotiše..."
U Ulici Branislava Nušića, ne mnogo daleko od bolničke kapije, izvukli su ga iz džipa ne pazeći mnogo na povrede, i ostavili na trotoaru, a onda se odvezli...
V. G. mi je rekao: "Nisam ortoped, ali oštećenja koja sam mu naneo nepovratna su."
On povremeno svira i peva u jednom tamburaškom orkestru. U utorak uveče, u kafani, dok su mu prsti leteli preko žica, nagne se ka meni.
- Ona devojka sa mature...
- Šta s njom?
Otpevao je poslednju strofu: "Hej, hoće srce, hej, hoće duša, / Hej... ne da sudba, da se vratim domu mome, Sremu voljenome."
- Ona je posle neko vreme bila sa ovim malim što sam ga kaznio...
Ne znam li mu je senka čuđenja prešla preko lica, ili je to samo bio pramen dima...
