Izvor: Politika, 15.Okt.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svet će vas progutati ako ga imitirate
Bregović je sve zašećerio modernom studijskom produkcijom, ali to nije autohtona umetnost – kaže kompozitor čije delo otvara Bemus
42. Bemus
Beogradske muzičke svečanosti, 42. po redu, večeras otvara Simfonijski orkestar Radio televizije Srbije, sa dirigentom Bojanom Suđićem, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Na programu su Hindemitove Simfonijske metamorfoze i poručeno delo za ovaj festival „Skamenjeni odjeci” Stevana Kovača Tikmajera (1963), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kompozitora rodom iz Novog Sada koji danas živi u Orleanu, u Francuskoj. Tikmajer u svojoj muzici spaja različite uticaje i sarađuje sa poznatim muzičarima (Bob Drejk, Fred Frit, Iva Bitova…), i predstavlja svoju muziku na raznim evropskim festivalima.
Vaša Muzika nije dovoljno poznata u našoj sredini. Iz kog razloga?
Otišao sam pre 20 godina na studije u Holandiju, i mnogi su mi rekli da sam bio prvi koji je rekao šta će se ovde dogoditi. Toliko me je zamorilo sve što se dogodilo devedesetih da sam mogao da doktoriram političke nauke... Uostalom, ovde me nisu ni zvali, a ja sam loš u samopredstavljanju. Možda sam i sam kriv, nisam se nametao, ali mi Vojvođani smo takvi: fini, tihi i mirni.
Živeli ste u različitim sredinama: Srbiji, Holandiji, Francuskoj, a nosite mađarske, srpske, nemačke i jevrejske korene. Kako se najradije deklarišete?
Bez obzira na pomešane krvi, moja familija se deklarisala kao mađarska. Uglavnom se predstavljam kao Mađar iz eks-Jugoslavije, a strancima onda ništa nije jasno. Svom imenu sam dodao i majčino prezime Tikmajer. Pomenuo bih i svoje srpske pretke, pradedu sa očeve strane koji je bio pravoslavni popa sa završenom Karlovačkom akademijom. Tek danas shvatam da sam odrastao u familiji koja je poštovala sve nacionalnosti i vere, i srećan sam zbog toga.
Vaš opus sadrži renesansnu i eksperimentalnu muziku, džez, rok, kabaretski zvuk… Kako se u taj žanrovski splet uklapa minimalizam za koji takođe gajite simpatije?
Minimalizmu sam više bio naklonjen ranije, a klonio sam se da prihvatim bilo koji stil. Delim ideju Alfreda Šnitkea. On je sanjao o muzici koja će zvučati bez kompleksa na svoj jezik, a spajaće tendencije klasične, džez i zabavne muzike. Sarađivao sam zato sa američkim i engleskim muzičarima koji mogu lakše da savladaju partituru nego klasičari. Gitarista Fred Frit, na primer, oslobođen je od stega tipa „jao Bože, šta bi sad Bah rekao”. I zato ni od svojih izvođača ne očekujem nemoguće. Zato krećem od tradicije i nadograđujem je.
Ocenite u tom svetlu Bregovićevu muziku?
On je to uradio, pokupio, pozajmio i stavio sve đuture, a malo šta je njegovo. Sve je zašećerio modernom studijskom produkcijom, ali to nije autohtona umetnost.
Za Bemus ste komponovali delo „Skamenjeni odjeci”. Inspiracija je bio Vasko Popa?
Da. Popa me je osvojio time što sa malo reči kaže najviše. Njegove pesme vas provedu kroz čitavu vasionu. Delo sam posvetio mom profesoru Rudolfu Bručiju. Iako u početku nisam cenio ono što je on radio, shvatio sam njegove reči da će vas svet progutati ako ga imitirate.
Koliko je današnja francuska scena zanimljiva i provokativna, i koje izvođače biste nam preporučili?
Provokacija danas ne postoji. Možete nasred ulice da vodite ljubav i niko vas neće konstatovati… Ali ona jeste živa i zanimljiva. Preporučujem Džoel Leondru, kontrabasistkinju, i Luisa Klarisa klarinetistu i saksofonistu koji se kreću oko savremenog džeza. Sad je u Francuskoj eksplozija folk muzike, koja je nama nepoznata, a nije nezanimljiva. Ima puno i arapskih muzičara. Ukidaju se dotacije klasičnoj muzici, jer je puno profesora, a malo đaka, i novac daje „aktuelnoj muzici”, a to je sve što nije klasika.
U kojoj tački se ukrštaju Vaša i poetika poznatog koreografa Jožefa Nađa sa kojim ste godinama sarađivali?
Obojicu nas zanima slobodna improvizacija i tu smo se pronašli. Mislim da sam autor koji je najviše komponovao za njegove predstave. On je prilično rezervisan i zatvoren čovek, ali dao mi je maksimalnu slobodu u radu. Prestali smo da radimo nalik vatri koja se sama ugasi. Negde je i normalno da kod dva kreativna čoveka, ma koliko da se razumeju, dođe do zasićenja. Posle je došlo i do finansijskih problema.
Komponovali ste i „Osam himni u spomen Andreja Tarkovskog”. Reditelj po Vašoj meri?
Apsolutno. Saznao sam da se i on spremao za muzičara, za pijanistu. To je filmadžija koji je najviše uticao na mene svojim čistim etičkim principom, i skrivenim porukama kojima su napunjeni njegovi filmovi. Bazu za tu kompoziciju napisao sam nekoliko dana posle njegove smrti. Na beogradskoj televiziji tada je puštena njegova „Nostalgija”, priča o ruskom emigrantu, i gledajući je nije mi padalo na pamet da ću jednog dana i sam biti emigrant, i da zapravo gledam svoj film. Tarkovski, koji je prošao isto iskustvo, rekao je: „Odavde gledam tamo, odande gledam ovamo”. To je moja priča. Mač sa dve oštrice.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 16/10/2010
