Izvor: Politika, 05.Avg.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stečajni predujam iz džepa radnika
Višegodišnja poslovna agonija vrbaskog „Mepola” kulminirala uvođenjem stečaja, pokrenutog na inicijativu grupe radnika „kako bi se izborili za neisplaćene plate i doprinose”
Vrbas – Nekada moćna fabrika za preradu plastičnih masa „Mepol“ a. d. u Vrbasu, koja je do pre desetak godina imala oko 350 zaposlenih, zapala je u stečajni postupak, jer i pored svih dosadašnjih nastojanja nije mogla da se izvuče iz krize, tako da su ukupna dugovanja već premašila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << procenjenu vrednost njenog ukupnog kapitala. Ova mera Privrednog suda u Novom Sadu usledila je na inicijativu preostalih 35 radnika i još nekolicine malih akcionara, koji su iz svojih džepova prikupili 250.000 dinara, koliko je bilo potrebno da se uplati kao obavezni predujam za pokretanje stečajnog postupka.
Čim je stiglo rešenje o stečaju, većina zatečenih radnika otpuštena je s posla a u pogonu je zadržano svega nekoliko zaposlenih da bi se, kaže stečajni upravnik Jovo Morača, „ispunile ranije preuzete obaveze prema poslovnim partnerima“. I njima, međutim, nakon toga sleduje otkaz. A da li će posle kapija ove fabrike ostati definitivno zakatančena, a imovina rasprodata, ili će se naći način da se ponovo pokrene proizvodnja – znaće se uskoro, možda već do kraja ovog meseca.
– Stečajni postupak ne mora obavezno da podrazumeva bankrotstvo, već daje i mogućnost temeljne reorganizacije, odnosno poslovnog i proizvodnog oporavka. Koja će od ovih opcija prevladati, zavisi od odluke Veća poverilaca. A prema prvom uvidu u zatečeno stanje, fabrika ima šansi da opstane, da se vrati u privredne tokove i da opet bude konkurentna na tržištu plastične ambalaže u regionu – smatra Jovo Morača.
„Mepol“ je dužan oko 200 miliona dinara, najveći poverioci su poslovni partneri, neke banke, poreska uprava, kao i nekadašnji radnici po osnovu neisplaćenih višemesečnih zarada i doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje. Ta dubioza bi se, veli naš sagovornik, mogla izbalansirati, naravno ukoliko poverioci procene da je za njih isplativije da fabrika radi, nego da sva imovina ode „na doboš“. Jer, i pored višegodišnjeg poslovnog sunovrata, sačuvana je celokupna fabrička infrastruktura, kao i mašine koje bi – ističe Stana Bekeš, predsednica sindikata „Solidarnost“ – mogle odmah da počnu proizvodnju „uz domaćinsku organizaciju posla i osmišljenu strategiju nastupa na tržištu“.
– Ukoliko se preduzeće, ipak, reorganizuje, postoji mogućnost da se izmire i dugovanja prema nekadašnjim radnicima, koja su u ukupnom zbiru veća od 30 miliona dinara. Ali, po svoj prilici, to neće značiti da će oni biti vraćeni na posao. Međutim, ako ne bude mesta za sve, a naročito za starije radnike, bićemo zadovoljni da se angažuju mlađi ljudi i da se tako, koliko-toliko, smanji prekomerna nezaposlenost u ovoj sredini – kaže Stana Bekeš i navodi da su radnici u minulih pet godina uporno upozoravali fabričko rukovodstvo na neodrživost stanja, u nekoliko navrata i štrajkovali, pokretali postupke pred sudovima, tražili pomoć od države, „da bi se na kraju sav taj očaj pretočio u stečaj“.
P. Koprivica
objavljeno: 06/08/2010
