Izvor: Luftika.rs, 15.Okt.2021, 17:34
Srbija na prinudnoj dijeti, za prodavnicu minimalno 2.000 dinara dnevno
Baš sam planirao da se bacim na dijetu i u tome sam posebnu motivaciju našao u najnovijem poskupljenju gotovo svih prehrambenih proizvoda. Zejtin koketira sa cenom od dva evra, dok kilogram mesa baca opasan šmek na apoen s’ brojem deset, evropskih novčanica koje čak i Srbiji više nemaju nikakvu vrednost, osim što se i dalje dnevnice najčešće baziraju na toj bezvrednosti.
Koliko je para neophodno da se pokriju tri obroka kao najosnovnije potrebe dostojanstvenog ljudskog bića? Za >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << ’jednu crvenu’ više ne možete kupiti ništa osim hleba i pavlake, mesu možete samo da mahnete u prolazu pokraj vitrina sa delikatesom, dok se uz hleb i pavlaku ovakvim budžetom možete dokopati jaja i litre ulja.
Tema je ozbiljna i malo ko se obraća građanima da pojasni neverovatna poskupljenja od građevinskih materijala do prehrambenih proizvoda.
Novinari Blica obišli su markete i došli do zaključka da se u prodavnicu ne isplati ići bez makar 2.000 dinara u džepu. Za dve hiljade dinara danas možemo da kupimo kilogram mesa, hleb, jogurt, jaja, ulje… I to je otprilike to – doručak i ručak za porodicu za jedan dan. Ako još kupimo cigarete, a planiramo potrošiti i gorivo i kupiti kafu, treba nam još “hiljadarka”. Mnogi bi rekli da su do skora dan “krpili” i sa hiljadu, a danas teško i sa dve.
Cene hrane rastu globalno. Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu saopštila je da je hrana za godinu dana poskupela oko 32 odsto, piše Blic. U Srbiju stiže sezona slava i imajte na umu šta ćete domaćinima spakovati u one simbolične ukrasne kese – prosleđene flaše vina ili prosleđeno suncekretovo.
Foto: FB
Srbija, za koju smo učili da je zemlja poljoprivrede, da je ona naša razvojna šansa u budućnosti, ostala je samo lekcija iz udžbenika. Ništa se u poljoprivredi nije unapredilo za trideset godina, već su seljaci dodatno poniženi i osiromašeni, što je nacionalna sramota. Na svo nečinjenje, sada se i poljoprivredne oranice poklanjaju stranim investitorima koje na tim plodnim njivama grade fabriku guma. Genijalnost srpskih političara ne poznaje granice.
Poseban je problem Rio Tinto i zagađenja zemlje, vode i vazduha koja će uslediti ukoliko projekat zaživi. Umesto da se podrže i motivišu mladi ljudi da proizvode hranu kao robu koja je neophodna i koja će imati veliku cenu u skorijoj budućnosti, mi sami radimo kontra bilo kakve zdrave logike. I onda ne treba da nas čudi što smo u problemu.
Ako su novinari logičnim poređenjem cena izračunali da je 2.000 dinara minimum minimuma za dnevne prehrambene potrebe, bez troškova stanovanja, računa, kredita, usluga telefona i interneta, goriva , garderobe, izlazaka ili bilo kakvog “luksuza” modernog čoveka koji je, mučenik, umislio da je slobodan, dolazimo do cifre od 60.000 dinara mesečno za prehranu porodice, često i bez trećeg obroka.
Sa pridodatim troškovima koje država potražuje uvek na vreme i svim drugim uslugama koje trebamo za utisak pristojnog života ta cifra narasta i na preko hiljadu evra. Važno je znati koliko nam dobro ide, ali je bolje pitanje zašto smo iznenađeni? Zar nije lepše verovati čoveku koji ne silazi sa televizora i šalje ružičaste ‘zrake kroz zrak’, podbulom ekonomskom tigru, nego li sopstvenom novčaniku i minusu na bankovnom računu?
Mi ne bismo prepoznali pristojan život ni da nas udari u čelo, navikli smo na bedu
