Izvor: Blic, 18.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je prepuna samozvanih veličina
Mjuzikl „Kosa“, u adaptaciji i režiji upravnika Ateljea 212 Kokana Mladenovića, za pet meseci izvođenja pogledalo je više od 15.000 ljudi, što je apsolutni rekord gledanosti jedne predstave. Prošle nedelje, postavka „Kose“, u kojoj glumi, igra i peva oko trideset glumaca, otvorila je Grad festival u Budvi, a gostovala je i u Novom Sadu (otvorila Sterijino pozorje), Sarajevu i Banjaluci. Zajedničko za sva izvođena je – pune sale i višeminutni aplauzi i ovacije. S druge strane, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << deo kulturne javnosti zamera da je ovaj mjuzikl „ostao samo na nivou dobrog marketinga, ali ne i umetničkog poduhvata“.
Nikada se nisam bavio teatrom željan da između mene i gledalaca mojih predstava neko posreduje. Gledalac je vrhovni sudija pozorišnog čina. Ne postoji toliko dobar marketing koji će prodati loš proizvod, niti toliko negativne reklame koja će uspeti da naudi uistinu kvalitetnoj predstavi – kaže za „Blic nedelje" Kokan Mladenović.
Koliko su te negativne ocene deo našeg mentaliteta po kome smo skloni kritici, a ne da i nešto konstruktivno uradimo?
Srbija je prepuna neradnika, kritizera i samozvanih veličina koji iz svojih zapuštenih brloga ili udobnih fotelja vole da teoretišu, razmatraju, pametuju, kritikuju. Najgora stvar koju možete da uradite je, u očima takvih, da budete preduzimljivi i pokušavate da konkretnim akcijama promenite nešto nabolje. Kako kaže Čehov u jednoj priči: „Vo vuče ralo i obrađuje zemlju. Ostavlja trag za sobom. Što je rad naporniji, on se sve više znoji i taj znoj privlači mnoštvo velikih štalskih muva. Muve ne vuku ralo. One se hrane znojem i grizu onoga koji vuče. Što je brazda dublja, muva će biti sve više i više. Iako ponekad zamahne repom, vo ih ne osuđuje, jer zna da muve nemaju drugi način da ostave trag za sobom, duboki trag na zemlji." I pre čitanja ove priče sam voleo Čehova. Sada ga i razumem.
Kritičari smatraju da „stanje na blagajni" nije jedini kriterijum za ocenu umetničkog poduhvata. Šta vi mislite o tome?
Uspeh na blagajni je posledica kvaliteta predstave, a ne obratno. Ne postaje neka predstava kvalitetna brojem prodatih karata, već broj onih koji su u njoj prepoznali nešto što je važno utiče da ona živi svoj pozorišni život punim plućima i ispuni svoju kreativnu misiju. U istoriji pozorišta ne postoji nijedna značajna pojava ili autor koji nisu verifikovani uspehom kod publike. Kada govorimo o Sofoklu, Aristofanu, Šekspiru, Molijeru, Brehtu, govorimo o najuspešnijim pozorišnim stvaraocima, autorima pozorišnih hitova koji su igrani pred prepunim gledalištem. Velika umetnost koja se igra pred praznom dvoranom je izmišljotina raznih interesnih grupa koje, verovatno, u pozorištu mogu sve, pa čak i da eliminišu publiku iz procesa odlučivanja o sudbini jedne predstave.
U Srbiji se nikada nije blagonaklono gledalo na uspeh, osim možda sportski. Zašto je to tako?
S uspehom vam je kao sa lepom ženom – svi je žele, a kada ne mogu da je imaju, mrze onog koji je uspeo da je osvoji. Uspeh podrazumeva veoma mnogo rada, mašte i odricanja. Previše je onih koji nisu spremni da žrtvuju išta od navedenog, pa tako biraju da žrtvuju nešto što traži mnogo manje truda – moral i čast.
Predstava je gostovala u bivšim jugoslovenskim republikama. Kakav je bio prijem?
„Kosa", na način kako smo je postavili u Ateljeu 212, govori o gorućim problemima sveta u kome živimo, i to čistog srca i punim grlom. Ona je hiljadama gledalaca pokazala da je bunt i dalje moguć, da je nužno da veruju u „promene do promene", da je važno da o onome što ih muči progovore na sav glas. „Kosa" donosi mnogo angažmana, a nimalo politike. U tome se možda i krije ključ njenog uspeha, pre svega kod mlađe publike. Čitave generacije odrastaju u svetu bez idola i ideala. Ne veruju nikome, ponajmanje političarima koji ih se sete uoči izbora. Stotine hiljada mladih imaju potrebu da u nešto veruju, da stanu iza nekog stava, ali ih iskustvo uči da obično bivaju zloupotrebljeni. „Kosa" im je ponudila nadu i vratila veru da je moguće menjati svet, ukoliko sami u to poverujemo. Zato se plakalo od uzbuđenja u Sarajevu, zato je hiljadu ljudi u Novom Sadu dočekalo kraj predstave na nogama, zato se horski pevalo u prepunoj sali banjalučkog pozorišta, u kojoj nije bilo vazduha, ali je bilo uzbuđenja, zato se u Budvi istrajalo do kraja, uprkos estradnom okviru u koji je smešteno odigravanje predstave...
Sezona za nama nosila je naziv „Revolucija". Šta biste vi „revolucionarno" promenili?
Revolucija počinje od nas samih, od menjanja naših ličnih i mentalitetskih navika i osobina. Revolucija je, da parafraziram Kenedija, kad ne pitate šta vaša zemlja može da učini za vas, već šta vi možete da učinite za nju. Atelje je Beogradu i svojim gledaocima ponudio u sezoni pod nazivom „Revolucija" devet premijera, koje na različiti način govore o fenomenu promena i prevrata.
