Izvor: Press, 03.Jan.2011, 03:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slava preko noći
Iznenadile su me evropske nagrade, do njih nisam ni gledala film „Beli, beli svet". Novi Sad nije grad kulture zato što godinama nije imao nijedan bioskop, a pre 35 godina u Rumi ih je bilo tri!
Novosadska glumica Jasna Đuričić za kratko vreme dobila je dve međunarodne filmske nagrade za ulogu Ružice u filmu Olega Novakovića „Beli, beli svet". Najpre je dobila nagradu Srebrni leopard za najbolju glumicu na prestižnom Internacionalnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << filmskom festivalu u švajcarskom Lokarnu, a potom i na festivalu evropskog filma Arks u Francuskoj. Uloga u „Belom, belom svetu" je tek treća Jasnina filmska rola! Glumica kaže da su ova priznanja došla neočekivano.
- Bila sam iznenađena nakon priznanja u Švajcarskoj. To je bila moja prva međunarodna filmska nagrada. Pre toga sam dobila jednu u Nišu. Ali ovo priznanje je veoma cenjeno, što je za mene bilo iznenađenje - prvo, pa muško. Iskreno, mislila sam da su se zaleteli. Posle uručivanja pričali smo sa članovima žirija i oni su rekli da je malo nedostajalo da i film bude nagrađen, pošto je presudilo nadglasavanje. Mislila sam da im se film dopao, pa su onda meni dali nagradu. Ali tada još uvek nisam ni pogledala „Beli, beli svet". Tek kasnije, kada sam ga videla, shvatila sam da je to zaista dobar film, a i da je ta uloga Ružice autentična - kaže Jasna Đuričić.
Oba ova teksta napisala je Milena Marković, baš kao i još nekoliko predstava u kojima ste igrali, ali i scenario za „Beli, beli svet". Da li je ta veza slučajna?
- Donekle jeste. Ali Milena Marković ne piše uloge za mene! Pre toga sam prošla kroz tri njena komada u pozorištu, što jeste drugačije, ali mogu da kažem da dosta dobro poznajem ili osećam Milenin svet. To jeste bila olakšavajuća stvar na snimanju. Ona je prava umetnica, razume vreme u kojem živimo, a nikad je nisam pitala da li je mene imala na umu, niti je to ona ikad rekla. Uvek mislim da je lepše misliti da su stvari takve kakve jesu, da zapravo ne znaš mnogo o njima.
U svoje uloge unosite celu sebe, bez ostatka, pa je Ana Tomović svojevremeno rekla da ste glumica 110 odsto. Šta to znači?
- Ona je mislila na rad i posvećenost tom pozivu. Branko Pleša nas je učio da kad radimo nešto, to radimo bez ostatka. I ne samo na predstavama, nego i na probama. On je udario dobre temelje i ja, prosto, ne mogu drugačije, mada bih ponekad volela da to radim sa malo manje intenziteta.
Često se govori da je ovo teško vreme za umetnost, naročito pozorište. Da li je to istina?
- Vremena su uvek teška za umetnost. Ne znam kako je bilo ranije, pa neću ni da govorim o tome. Ali ne želim da kukam, meni je dobro ovako. Kome nije, neka menja profesiju.
Novi Sad često se krasi epitetima „srpska Atina" ili „grad kulture". Da li je to tako?
- Novi Sad definitivno nije grad kulture, isto kao što ni Srbija nije zemlja kulture. Ili, da kažem ovako: jeste, ali ne u dovoljnoj meri. Grad godinama nije imao nijedan bioskop, što je nedopustivo, ma kakvi razlozi za to bili. Sećam se da su u Rumi, u kojoj sam sam rođena, pre 35 godina bila tri bioskopa.
Često čujemo da srpski političari jedno govore u susretu sa zvaničnicima drugih država, a drugo kada se obraćaju ovdašnjoj javnosti. Koliko oni glume i kakva je ta gluma?
- Svaki javni nastup je gluma, baš kao što i svi ljudi u životu glume. I vi kao novinar, pa i svaki čovek glumi u raznim životnim situacijama, od svakodnevnih do onih najintimnijih. Ali to nije profesionalna gluma i neću da komentarišem. Mogu da ocenim kakva je gluma nekog kolege, ali ne i to.
U braku ste sa Borisom Isakovićem, koji je takođe glumac. Da li će vaša ćerka Una i njegov sin Stefan krenuti stopama roditelja?
- Stefan je na drugoj godini dramaturgije, a Una je na grafičkom dizajnu. Jesu u umetnosti, ali ne glume. Barem zasad.
