Izvor: Politika, 19.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sima, Srbin sa Madagaskara
Sredina me je prihvatila kao ravnopravnog člana: ostao sam nedavno i bez posla, pošto mi nije produžen ugovor o radu u školi gde sam predavao engleski jezik – kaže Elijan Samjuel Todimanan iz Plandišta, koji je 1979. iz svoje, 7.678 kilometara udaljene, otadžbine došao u našu zemlju i tu ostao
Plandište – Elijan Samjuel Todimanan, sa još 17 svojih zemljaka, došao je sa Madagaskara 1979. godine, upoznao studentkinju književnosti iz Plandišta Milu Desnicu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diplomirao na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu, oženio se i ostao u Srbiji.
Prema dogovoru, sa Simom je trebalo da se sretnemo u plandištanskoj poslastičarnici. Kada je ušao, mahnuli smo mu. „Kako ste znali da sam to ja?”, tobože iznenađeno nas je upitao, a zatim kroz osmeh dodao da je u Plandištu postao i duhovit.
– Ovde nisam nacionalna manjina, već – nacionalna jedinka – u istom stilu nastavlja Todimanan, kome je još na prvoj godini studija profesor nadenuo ime – Sima.
Kad smo Simu pitali kako živi, odgovorio nam je: „Dobro, kao i mnogi – teško. Već dva meseca ne radim, jer mi nije produžen ugovor”. Predavao je engleski jezik u Osnovnoj školi u Velikoj Gredi. Sada je u kući profesorska plata njegove supruge jedini stalni prihod, a porodični budžet dopunjava prevođenjem, budući da savršeno vlada francuskim jezikom.
– Narod je ovde dobar, sredina me je prihvatila kao ravnopravnog člana. Možda i više od toga – recimo, kad stanem uz drum i stopiram, automobili odmah staju, makar i po cenu škripe kočnica – priča Sima, a onda, njegov glas preplavi seta:
– Ipak, sve više mi nedostaje zavičaj, poslednji put sam tamo bio još 1982. godine. Moja rodna Tamatava je odavde udaljena 7.678 kilometara, to je petnaest sati leta avionom. Tamo mi žive tri brata i pet sestara, a još dve sestre su u Kanadi, odnosno Francuskoj. Čujem se telefonom sa njima, bar jedanput nedeljno. I kad bih sakupio dovoljno novca za put, verovatno da bih se opredelio da ga u nešto drugo uložim. Jedino kad bih dobio avionske karte, ne bih imao kud – kaže Sima, poveravajući nam da mu je želja da njegova šesnaestogodišnja ćerka Elijan, učenica prve godine Ekonomske škole, turističkog smera, jednog dana postane turistički vodič, pa da povede mamu i tatu na Madagaskar. A prilikom tog davnog, poslednjeg odlaska u otadžbinu, Sima kaže da mu se dogodilo nešto što i dan-danas rado prepričava:
– U jednoj tamošnjoj diskoteci, želeo sam da naručim piće, a konobarice niotkud. Iznerviran, opsovao sam, naravno, na srpskom.
„Gde si, zemo!”, iznenada sam začuo iza svojih leđa, a onda me je neko, po naški, odalamio po ramenu, u znak pozdrava. Bio je to jedan iz grupe radnika PKB-a, koji su u to vreme na Madagaskaru gradili veliku farmu živine.
Jovica Danilović
[objavljeno: 20/11/2008]
