Izvor: Blic, 18.Nov.2008, 11:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rome izbegavaju, „dođoše“ ne trpe

NOVI SAD - Iako ponosni na ocene da su tolerantni, većina Novosađana prijemčiva je na različitosti samo dok ne „zapreti" da im one direktno uđu u život, pokazalo je istraživanje „Blica". U gradu poznatom po multikulturalnosti, multikonfesionalnosti i otvorenosti, tolerancija ipak najčešće postoji samo u teoriji, dok se na prvom ispitu, kada se romska porodica doseljava u komšiluk, treba omogućiti bolesnima od zavisnosti lečenje ili pomoći sugrađanima s invaliditetom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pokazuje dubina predrasuda. A za to su, tvrde sociolozi, odgovorni obrazovni i sistem vaspitanja prepun stereotipa.

Da Novi Sad boluje od prikrivene netolerancije, kažu naši sagovornici, vidi se i na svakodnevnim primerima. Novi Sad je grad u kojem deluje „Nacionalni stroj", gde su na Dan borbe protiv fašizma pretučeni govornici na Filozofskom fakultetu, i gde mogu da osvanu natpisi sa pozivima na istrebljenje manjina ili kukasti krstovi. Festival lezbijske umetnosti se u gradu već dve godine odigrava tajno, zbog straha od odmazde. Stanari mesne zajednice Podbara ujedinili su se da bi iz kraja iselili ambulantu za lečenje zavisnosti, a adresa jedine apoteke gde se prodaju lekovi za obolele od side se krije da ne bi svi koji u nju uđu nosili pečat. Dovoljno je, kažu naši sagovornici, pogledati zauzeta mesta za osobe s invaliditetom na parkinzima ili saslušati uobičajeni monolog o „dođošima".

Novosađani, naviknuti na suživot sa manjinama, i u tom pogledu inače izuzetno tolerantni, padaju na ispitu pri kontaktu sa sugrađanima romske nacionalnosti. Prazno mesto kraj osobe romske nacionalnosti u inače prepunom autobusu možda je najbolja ilustracija.

- Moje je iskustvo da Novi Sad pokazuje manje tolerancije nego drugi gradovi Vojvodine. Pritom, kada su Romi u pitanju, ne mogu reći da je u pitanju diskriminacija, već pre jedna vrsta socijalne distance. Novi Sad je grad mejnstrim kulture, u kome je svaka subkultura slabo razvijena, on je konformistički grad, pa se samim tim većinsko stanovništvo slabo meša sa drugačijima. Otud i distanca prema Romima, koja je u suštini socijalna distanca prema nekome ko je siromašniji i slabije odeven - kaže Nenad Vladisavljev, predsednik Udruženja romskih studenata.

Iako svesni da se od njih očekuje da pruže ruku svakome, što se najbolje vidi u sociološkim istraživanjima, Novosađani distancu pokazuju i u susretu sa drugim manjinskim grupama: osobama sa invaliditetom, homoseksualcima ili obolelima od HIV-a.

Jedno od ranijih istraživanja „Blica" pokazalo je i da Novosađani iskazuju i manjak tolerancije u suživotu u zgradi, jer se na spisku najnepoželjnijih komšija nalaze studenti, vlasnici kućnih ljubimaca, bebe i deca do sedam godina i muzičari. Pa, ipak, tvrdi sociolog Dragan Koković, Novi Sad je i dalje jedna od najtolerantnijih sredina u Srbiji.

- Tolerancija se mora negovati. Mora se shvatiti da ona ne znači da vi treba nekoga da trpite, već da treba da poštujete drugog, ono što on radi bez obzira na različitosti. Moramo isključiti predrasude, prihvatiti ideju da se misliti može samo drugačije, da ne može sve biti crno ili belo i da mora imati nijanse. Da ne treba da se osećamo ugroženo samo zato što neko ne podržava naše mišljenje - poručuje Koković.

Jedva do pomoći za prijatelja u kolicima

- Novosađani ne mogu ni da shvate naše potrebe, ni da nas prihvate u istoj ravni. Sve moje komšije znaju da sam invalid, pa opet moje parking mesto bude zauzeto. Upravo pokušavam da nađem prostorije za seminar, a gradu nema prostora dostupnog osobama sa invaliditetom. Možda je kardinalni primer da sam jedva dozvao nekoga u pomoć kada je moj prijatelj pao iz kolica na drum zbog lošeg ivičnjaka - kaže i Josip Vlček, predsednik Udruženja paraplegičara Novog Sada.

Roditelji pogrešno uče decu

- Tolerantni smo dok se to ne stavi na ispit. Naša netolerancija više se ne može nazvati ni prikrivenom, ali to nije slučaj samo sa Novim Sadom, već i sa drugim gradovima. Korene treba tražiti u našem obrazovnom sistemu, ali i u celokupnom procesu vaspitanja. Roditeljima je običaj da od samog početka uče decu da se negativno ponašanje naziva „ciganisanjem". Ni ne misle o tome kakvu poruku šalju - kaže socilolog Bojan Panaotović.

Kada ste poslednji put bili svedok netolerancije?

Siniša Bradić

Sa netolerancijom se srećem na svakom koraku, a posebno su diskriminisane osobe sa invaliditetom. Ne mo­­gu čak ni normalno da se kreću kroz grad.

Dragica Samardžić

Davno se nisam srela ni sa jednim oblikom neto­l­e­­­­­rancije. Po­­slednji put sam tome pri­­­su­tvovala ka­da su na ulici neka deca tukla jednog Roma.

Aleksandar Vukovac

Na svadbi na Trgu mladenaca su se okupili Romi, gde su ih starije žene bu­­kvalno oterale. Želele su da se tu slikaju.

Vesna Vujasinović

Prodavačica u pekari le­­tos nije htela da primi no­­vac od Ro­­mkinje pod izgovorom da je pocepan, iako je novčanica bila cela.

Milana Malenić

Netolerancija prema osobama s invaliditetom je najočiglednija, a opet niko ništa ne radi po tom pitanju. Imaju problema pri ulasku u zgrade i na pešačkom.

Slavko Matić

Svaki dan trpi­mo netole­ranciju od str­ane političara i medijsku diskriminaciju, a ljudi na to i ne obraćaju previše pažnje.

Nastavak na Blic...