Izvor: Politika, 25.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Renesansno osećanje u svetu današnjice
Što manje melanholije, a što više radosti i sreće. Mislim da je to način kojim može da se osmisli život, kaže laureat ovogodišnje „Antićeve” nagrade za poeziju
INTERVJU: OTO HORVAT
Zbirka poezije Ota Horvata (1967) „Putovati u Olmo”, u izdanju Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, nedavno je proglašena za najbolju pesničku knjigu u 2008. godini, prema odluci Odbora manifestacije „Antićevi dani”. Pesnik, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rođen u Novom Sadu, koji je studirao u Erlangenu i Berlinu a sada živi i radi u Firenci, prevodi i poeziju sa mađarskog, nemačkog i italijanskog jezika. U svojoj nagrađenoj knjizi stihova, jednostavnošću i nepretencioznošću svojih lirskih osvrta na fotografije i platna starih renesansnih majstora donosi nam retko uspelo poetsko ostvarenje.
Ostali ste verni neolirskom senzibilitetu u svim svojim knjigama. Mislite li da je, u današnjem pluralizmu poetika, takva poetička linija potisnuta?
Mislim da sam poslednjom zbirkom napravio izvestan otklon u odnosu na ranije pesničke knjige. Postao sam nešto manje liričan, svesno sam težio tome da u poeziji budem manje hermetičan, i da se više usredsredim na svet izvan sebe. Ne mislim da je loše što poezije, kakvu sam do sada pisao, ima sve manje. Zaista duboko verujem da pluralizam u poeziji treba da postoji. Ne mislim da bi bilo pametno, i po samu poeziju blagotvorno, usredsrediti se samo na jednu poetiku. Naravno da će doći trenutak kada će takav način pevanja ponovo biti aktuelan.
Koliko Vam je bila važna pesnička tradicija sredine u kojoj ste boravili?
Trenutno živim u Firenci, ali je u stvaranju ove zbirke na mene prevashodno uticao boravak u Berlinu. Bio sam stipendista Berlinske akademije za umetnost, mislim da je i Tišma bio njen član. Još 1999, imao sam priliku da prevodim svoju poeziju sa pesnikinjom Karin Kivus, i tada sam shvatio da pesma, da bi bila zaista dobra, mora da funkcioniše na svim jezicima. To mi je pomoglo da svoj jezik svedem i pročistim. Mislim da se to vidi i u ovoj zbirci. U „Agori” bi uskoro trebalo da izađe moj izbor i prevod pesama nemačkog pesnika Encesbergera. Mnogo sam naučio prevodeći njegovu poeziju, kao i poeziju drugih nemačkih pesnika.
Vašu poeziju senči pomalo melanholično iskustvo življenja u inostranstvu"
Da, melanholija je veoma izražena u mojim prvim zbirkama. Naravno da se melanholije ne možemo osloboditi, naročito ako ozbiljno promišljamo život, prolaznost... Međutim, ono što želim da ostvarim u sledećim zbirkama je jednostavno: što manje melanholije, a što više radosti i sreće. Mislim da je to način kojim može da se osmisli život.
U poslednjoj knjizi „Putovati u Olmo” čitave cikluse ste formirali kroz plodotvorne dijaloge sa slikarstvom, vizuelnom umetnošću, fotografijom. Jedno poglavlje u zbirci ste čak naslovili „Karpačo, Brojgel & Co”...
Da, čak mi se i jedna zbirka zove „Fotografija”. Fraza je, naročito poslednjih godina, u nauci o književnosti anglosaksonskog, pa i nemačkog govornog područja, veoma intenzivna. Ovde se konkretno radi o pesmama prema fotografijama i platnima starih majstora. Ono što me fascinira jeste vrsta tumačenja slike, gde postoji dijalog platna, kao nečeg datog, i posmatrača. Pesnik tako može da ispriča priču sa platna, ali može da ispriča i sopstveni doživljaj. Trenutno radim na tome da se uradi zbornik srpske poezije pisane prema fotografijama i slikama starih majstora, pa ćemo videti kako će sve to izgledati.
U uvodnoj pesmi postavljate pitanje: Znače li dva jezika i dva života? Kako Vi kao pesnik i prevodilac van matične književne sredine doživljavate pitanje jezika i identiteta?
Jezik jeste identitet, i ono što je zanimljivo, taj identitet postoji na različite načine u određenim periodima mog života. Detinjstvo je vezano za mađarski jezik, dečaštvo i period studija za srpski, potom sledi deset godina nemačkog jezika, a trenutno sam u italijanskom. Sve je to ostavilo trag i uticalo na moj odnos prema jeziku. Kada bi bilo moguće pisati savršenu poeziju, ona bi se sastojala od mnogih jezika. Naravno, onda čovek pomisli, koliko bi to bilo hermetično, ko bi to mogao da čita? Morao bih da računam na čitaoca koji poznaje sve te jezike. Danas, živeći u drugoj jezičkoj sredini, uz pomoć interneta, knjiga, časopisa, sajtova na srpskom jeziku, nije teško održati kontinuitet sa svojim jezičkim identitetom.
-----------------------------------------------------------
Književnost je brend
Možete li da uporedite današnji status poezije u našoj sredini i kulturnim sredinama u kojima ste imali priliku da živite?
Srpska književnost je zaista kvalitetna, ali ona neće biti vidljiva bez pomoći države. Primera radi, Nemačka, Mađarska, Poljska imaju institute koji mnogo pomažu književnost. Oni shvataju da je književnost jedan od najboljih brendova jedne zemlje. Mislim da bi bilo neophodno postaviti strateški cilj, reklamu Srbije i srpskog jezika pomoću književnosti, jer pisci ne mogu to da učine sami. Bilo bi veoma značajno kada bi kod nas postojala institucija koja bi sama pozivala prevodioce i sufinansirala izdanja srpskih pisaca u svetu.
Marija Andrijašević
[objavljeno: 26/04/2009]
