Izvor: Blic, 18.Jul.2009, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rade bez dinara 22 meseca
Novi Sad - Više od 1.400 novosadskih radnika, iako svakoga jutra uredno odlaze na radna mesta, nije primilo ni dinara svoje zarade od tri meseca do dve godine, pokazuju poslednji podaci Saveza samostalnih sindikata Novog Sada. Najveća kašnjenja zarada, gde radnici ne primaju plate duže od godine, jesu u metalskim i poljoprivrednim preduzećima i to po pravilu privatizovanim.
Ubedljivi rekorder među firmama koje radnicima ne isplaćuju zarade je „Navip - Fruškogorac” >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz Petrovaradina, čijih 70 radnika ni dinara nije videlo od septembra 2007. godine. Za to vreme, oni su uspeli i da povedu i da dobiju sudske sporove, da se izbore sa žalbama i dobiju izvršne presude koje obavezuju poslodavca da im nadoknadi i zarade i doprinose, ali još nisu videli platu koja je trebalo da im stigne u oktobru 2008. godine.
- Jedino što su radnici dobili od poslodavca je ubeđivanje da odustanu od tužbe i usmeno obećanje da će u tom slučaju, na 12 rata, dobiti zaostale zarade, što je smešno. Kako ti ljudi žive, to samo oni znaju: rade na crno, neko kreči po kućama, neko obrađuje zemlju, neko prodaje na pijaci. Najgore je što su izgubili i zdravstveno osiguranje pre neki dan, pa pojedini radnici, poput koleginice koja je nedavno operisana, ne mogu ni kontrole da obave: knjižice nisu overene, a novac nemaju - priča Branka Popović, predsednica Sindikata poljoprivrede u Savezu samostalnih sindikata Novog Sada.
Radnicima se život dodatno zakomplikovao nakon što im je ukinuta dozvola da ostanu kod kuće, što im je prošla direktorka dozvoljavala jer u firmi nije za njih bilo posla. U poslednja dva meseca, od smene uprave obavezni su svakog jutra u sedam sati da se pojave u fabrici. To što posla za njih nema nije važno, a ako se ne pojave tri puta zaredom, sledi im otkaz. Putne troškove, podrazumeva se, treba sami da obezbede.
Jedino što radnike ovih preduzeća zadržava na poslu su strah da neće sakupiti dovoljno godina staža za penziju, da neće naći drugi posao i nešto nade da će na kraju ipak biti bolje.
Radivoj Vidarić i njegova supruga zaposleni su u preduzeću „Petar Drapšin”. U njihovu porodicu od oktobra prošle godine nije stigao ni dinar od njihovih zarada, i oni najbolje znaju zašto i dalje ujutro odlaze u preduzeće.
- Trideset godina sam ja u ovoj firmi i sada bi trebalo da odem negde? Užasan je to osećaj. A i gde da odem? Mešaju se svi ovi osećaji, a ima i nade. Pre dvadesetak dana stigla nam je zastupnica iz Beograda Zorica Sarić, i žena se trudi, pokušava nešto da uradi, pa zašto joj ne bismo dali šansu? - kaže Vidarić.
Da je lako, kaže Vidarić, sigurno nije. Školuju, hrane i oblače sina i ćerku. Odakle mu novac, više ni sam ne zna: plaća se čekovima bez pokrića ili sa tankim pokrićem, skida se sa kreditne kartice...
- Snalazim se kao i mnogi: oni koji su na plaćenom rade sa strane, nešto privatno, a supruga i ja nismo te sreće, jer oboje moramo u firmu. Kući stignemo tek posle tri po podne i nema tu vremena za drugi posao. Pomažu i njeni i moji, tu su čekovi, pa na odloženo, pa kreditna kartica, a račune, kao i mnogi, ne plaćamo, samo slažemo sa strane. A šta drugo da radimo? - priča Vidarić.
Sudbinu radnika iz „Petra Drapšina” i „Navipa” dele zaposleni iz još više od deset preduzeća u gradu i okolini, mahom neuspešno privatizovanih, tako da su dospeli u dugove od nekoliko miliona evra. Samo „Petar Drapšin”, navodi sindikalac Novak Vasić, trenutno je u dugovima od 12 miliona evra. Stoga više niko i ne zna da kaže kada i da li će uopšte ovi ljudi ikada dobiti novac.
Švercuju se na posao
- I sami znate šta ljudi u ovoj situaciji mogu da rade. Švercujemo se na posao, posuđujemo novac, neko je radio na crno
dok je mogao, dok smo bili kod kuće. Neki ljudi samo čekaju da se ovo oko starih plata završi, pa da odu iz firme, makar i bez
otpremnina, da rade negde drugde
bilo šta, da budu portiri, ali da dobiju neki novac - kaže Ljuban Amidžić, jedan od radnika „Navipa”.
