Izvor: Luftika.rs, 15.Sep.2019, 01:22

Puna nam usta priče o pravima Roma dok se devojčice siluju i ćerke podvode

Sve je kod nas forma. Da se priča. Da se kaže da se nešto radi. Takva nam je Vlada, od republičkog do lokalnog nivoa, takav zna da bude dobar deo nevladinog sektora. 
Da se održi neka tribina, da se razgovara, da se pišu projekti, da se održi radionica. A kakvo je stanje na terenu i šta se zapravo promenilo nakon beskonačno mnogo projekata, ko to može da zna.
Na kraju, to i nije bio cilj projekta, već podizanje svesti.
„Pokrenuli smo diskusiju na tu temu“, reći >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << će vam najčešće oni koji su karijeru izgradili na borbi za pravo neke grupe, a da se toj grupi život nije poboljšao ni pet odsto. Prošla je dekada Roma, prošlo je i mnogo priče o njihovom položaju u našoj državi. 
Prošlo je bogami i 50 miliona evra  od EU kroz projekte za poboljšanje njihovog položaja. 
I šta imamo nekoliko godina kasnije? Imamo presudu Apelacionog suda u Beogradu koja kaže da momak od 23 godine nije kriv za obljubu devojčice od 13 godina, jer je to karakteristično za romsku etničku zajednicu pa on nije znao da je to krivično delo?!
Šta smo mi radili sve ove godine i u šta smo tačno ulagali tih 50 miliona evra ako naši sudovi donose ovakve presude i ako pripadnik te etničke zajednice pred sudom može da se pozove na taj argument? 
Imam 10 dece, država mi uzela dvoje, rekao sam – E, ne dam!
Incesti, silovane devojčice i podvođene ćerke Koliko često zaista policija zalazi u romska naselja? A koliko su prepušteni da organizuju život po nekim svojim pravilima i okriljem  „specifične kulture“?
Njihov Đurđevdan, njihova pesma, igra,  svadbe od tri dana, žica za violinu i bilo koju drugu vrstu muzike. Njihov uvek temperamentan govor, neposrednost u obraćanju, nekad i specifičan humor, njihov jezik. To je njihova kultura. 
Opštenje sa detetom od 13 godina nije kultura, već silovanje koje se tu uobičajilo, možda baš zato što se zna da može proći nekažnjeno.
Pedofilija se javlja u gotovo svakoj etničkoj zajednici i nije „odlika neke kulture“. Jedino što je za sve ostale zajednice kažnjiva. 
Ali kako bi bilo ko znao šta se tu dešava ako organi reda retko kad tu i navraćaju.  
Čitala sam jednom reportažu o prostitutkama sa Kaćke petlje. Većina sagovornica bile su Romkinje.
Većina je naravno tim poslom počela da se bavi zbog egzistencije, jer teško nalaze posao zbog toga što najčešće nisu završile ni osnovnu školu. 
Međutim, ono što je jezivo, a zajedničko svim tim devojkama, je to da su u detinjstvu i najranijoj mladosti proživele seksualno zlostavljanje od strane oca ili braće. 
Nikad neću zaboraviti rečenicu jedne od njih: „Pošto smo svi spavali u jednoj sobi, braća bi se pokrila preko glave ćebetom dok tata ne završi sa mnom šta ima.“
Neke od njih su upravo očevi ili braća počeli da podvode  i tako ih uveli u svet prostitucije iz kojeg je za neobrazovanu Romkinju gotovo nemoguće izaći.
Gde su tu bile institucije, socijalne službe, policija, nevladine organizacije? Gde su bili svi oni koji se bore za neka prava i kako su tačno pomogli ovoj i mnogim drugm devojčicama koje prolaze takve stvari? 
Sastaviti izveštaj o tome koliko rano romske devojčice stupaju u brak jeste važno, ali ni izbliza dovoljno ako one i dalje stupaju u brak sa 12 godina. I taj argument je sad dovoljan da se opravda obljuba 13-godišnje devojčice. 
U tom slučaju, takav izveštaj je samo forma, samo prikaz da nešto eto kao radimo. 
Kako novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici funkcioniše ako se već ovakve stvari tolerišu? 
Dom zdravlja je pre nekoliko meseci imao posebnu akciju u kojoj su obilazili romska naselja radi preventivnih pregleda. Neki ljudi iz tih naselja su prvi put videli lekara.
Kako je moguće da posle deset godina strateške priče i projekata o inkluziji Roma mi imamo čitava naselja po gradovima čiji stanovnici nemaju ni zdravstvenu knjižicu? 
Gde smo mi to njih tačno uklučili i šta im vrede sve radionice ako ne znaju ili se plaše da odu kod lekara ? 
Problem se ne rešava mestima na budžetu i korekcijama govora Ako smo se ičeg naslušali tokom dekade Roma to su polemike oko toga zašto nije ok da tu etničku zajednicu nazivamo Ciganima čak iako oni sebe sami tako nazivaju. 
Pošto je to izgleda bio najveći problem. Mnogi će reći, ali od nečeg mora da se krene. 
Da, ali zar ne bi bilo bolje krenuti od temelja, a ne od krova ? 
Obrazovanje Roma takođe je bila jedna od stavki i ta stavka jeste bitna. Mi smo je rešili tako što smo dali Romima nekoliko mesta na budžetu na fakultetima, nekoliko stipendija i mesta u domovima kao sistem pozitivne diskriminacije i podsticaja za visoko obrazovanje. 
Ali šta onoj maloj Romkinji vredi mesto na budžetu, krevet u domu i stipendija od države ako je otac počeo da je podvodi kad je imala 12 godina? 
Šta njoj znači prekrečen grafit mržnje ako neće imati policiju i sudstvo kojima može da se obrati kad je siluje mladić od 23 godine? 
Neke pare smo dali mi, neke EU i okrenuli glavu od onoga što se dešava unutar njihovih zajednica. Jer, ko će se suštinski baviti rešavanjem problema na terenu kad možemo svi zajedno sistemski da se pravimo ludi i da za to još dobijemo i novac.
Želim da vam pričam o ciganki Đevriji, živele smo zajedno na 4. spratu porodilišta

Nastavak na Luftika.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Luftika.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Luftika.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.