Izvor: Glas javnosti, 12.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prase u Teheranu
Nacije, pa još ujedinjene, jedan su neraspletiv koloplet raznoraznih rezolucija, jer u belom svetu živi mnogo čudaka, mnogo ludaka i takih rasprostranjenih primeraka ljudske vrste, te sve njih valja podmiriti, pomiriti, obuzdati i privesti k pameti. Tako je 21. novembra u Ujedinjenim nacijama razmatran predlog rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu. Rezoluciju je predložila Evropska unija, a protivu nje su, kako piše novosadski Dnevnik, osim raznoraznih egzotičnih i manje egzotičnih država, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << jedine iz Evrope, glasale Rusija, Belorusija, i treba li dodati - Srbija.
Dobro, rek’o bi neko, kome su to u Iranu ugrožena ljudska prava i kakve to veze ima s nama? Ono jest, i mi smo svesni šta biva kad se pojavi ‘’prase u Teheranu’’, znamo da se tamo prasad ne osećaju baš najbolje, garant im manjkaju ljudska prava. Ali bi baš dobro bilo upoznati prase koje tvrdi da se bolje oseća u Srbiji uoči 29. novembra, Nove godine i Božića, nego li ono teheransko. Rezolucija o stanju ljudskih prava u Iranu, pak, malko je ozbiljnija, jerbo se nigde ne pominju prasad, goveda, kokoške i konji. Pominju se ljudi, što bez ruku, što bez nogu, što kamenovani, što bičevani...
U tekstu predloga pomenute rezolucije, naime, tražili su se sledeći potezi od vlasti u Teheranu: ukinuti u zakonodavstvu kazne poput odsecanja delova tela, bičevanje i sve druge forme torture, okrutna i nečovečna postupanja; ukinuti praksu javnog izvršavanja smrtnih kazni; ukinuti mogućnost da lica mlađa od 18 godina mogu da budu osuđena na smrtnu kaznu; ukinuti mogućnost da kamenovanje može da bude metod izvršne kazne; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve forme diskriminacije i kršenja ljudskih prava žena i devojaka; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve vidove diskriminacije i kršenja ljudskih prava osoba koje pripadaju drugim verskim, etničkim, jezičkim ili drugim manjinama; prestanak progona i zastrašivanja političkih protivnika i boraca za ljudska prava, kao i osoba koje su uhapšene samo zbog izraženog političkog mišljenja...
Onda su Avganistan, Alžir, Azerbejdžan, Bangladeš, Severna Koreja, Egipat, Eritreja, Kazahstan, Kuvajt, Kirgistan, Liban, Libija, Malezija, Mjanmar, Nikaragva, Niger, Oman, Pakistan, Katar, Somalija, Sudan, Tadžikistan, Tunis, Turkmenistan, Uzbekistan, Venecuela, Zimbabve... i, treba li dodati - Srbija, ukupno 51. država, digle ruku protiv. Faktički, digle su ruku da se u Iranu natenane nastavi odsecanje ruku do lakata, to je odlično, mora da su neke članove preuzeli od cara Dušana. Da se nastavi sa praksom 80 udaraca bičem ako vas uhvate da pijete alkohol... Uuu, ovo je grozno... Da vas javno kamenuju uhvate li vas u švaleraciji... Da vas proglase punoletnim sa devet godina, ako ste žensko, ili sa 15, ako ste muško, i potom javno linčuju, ako ste, slutim, razbili fudbalskom loptom prozor na džamiji. Hm. Osnovno pitanje je - a što smo mi za ovo glasali?
U nacijama, tim ujedinjenim, igra se ko u domaćem fudbalskom prvenstvu - uzmete tri boda kod kuće, kad vama treba, a onda date njima tri boda u gostima, kad njima treba. Iran je, naime, pogurao onu našu ‘’hašku pravdu’’ u UN. Beše to kad je ministar Jeremić usnimljen s obe ruke gore u Generalnoj skupštini, da nije išao i potpis ispod teksta, mislili bismo da je u pitanju detalj sa koncerta Ace Lukasa. I sad mi vraćamo Iranu. Dve-tri ruke ili noge, otfikarene, naravno, nisu ništa nasuprot našoj pravednoj borbi.
Samo da na red ne dođe rezolucija o ljudskim pravima, na primer, u Saudijskoj Arabiji, pa i njima da pomognemo... Tamo, naime, odsecaju glave.
