Izvor: Radio 021, 18.Jan.2017, 10:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prase se ne goji uoči Božića, gde su srpski ledolomci
Aktuelne nevolje sa ledenim čepovima pokazuju ne samo koliko mnogo je potencijalnih "čvorišta" na 588 kilometara dugom toku Dunava kroz Srbiju, već i nesposobnost države da osmisli odbranu od santi i omogući plovidbu.
Piše: Živan Lazić
Posle aktuelnih problema sa ledostajima i ledohodima, postaje jasno da je Srbiji neophodno da ima ledolomce. Ove zime bismo bili plavljeni da nije bilo mađarskih ledolomaca, čija pomoć nadmašuje obaveze iz međudržavnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << sporazuma.
Studija od pre 35 godina predlaže tri para brodova koji lome led, a i januarsko iskustvo potvrđuje procenu. Nemojmo zaboraviti da pored Dunava, led preti i sa 206 km dugog toka Save, odnosno 164 km toka Tise. Premreženi smo rekama i kanalima i to bi trebalo da bude naše bogatstvo, a ne samo zimska briga.
Podsetimo, tokom socijalističkih vremena na našem delu Dunava je bilo čak devet ledolomaca, po tri u preduzećima "Heroj Pinki" i "Jugoslovensko rečno brodarstvo", te u "Elektroprivredi Srbije", zarad odbrane hidroelektrane "Đerdap". I pored toga, bilo je zima kada nam je dodatno trebala pomoć severnog suseda, dok na Dunavu između dve đerdapske hidroelektrane dejstvuje rumunski ledolomac "Golijat".
Moć kao varka
Naši brodari su nam izgledali moćno, sa brojnim i raznovrsnim, istina uočljivo starijim, plovnim parkom. Bila je to varka.
Plovidba Dunavom bila je po frekfentnosti jedva trećine od saobraćaja u prvoj polovini prošlog veka, a pravo plovidbe imali su samo brodari iz pribrežnih dunavskih zemalja. Bio je to izraz hladnoratovske logike, pravno verifikovan kroz Bratislavsku konvenciju.
Bez ozbiljnije konkurencije, naši brodari su se oslonili na vađenje i transport šljunka i peska kao najčešću rabotu, u manjoj meri na izvoz agranih proizvoda, uvoz naftnih derivata i đubriva. Posle pada Berlinskog zida i tektonskih političkih promena pre četvrt veka, Dunav se otvara za sve brodare, a belgijski, norveški i ponajviše holandski rasturili su kompanije iz zemalja sa dunavskom obalom.
U procesu urušavanja brodari su sužavali aktivnost, gubili poslove i na kraju i ledolomce.
Knjiga spala na jedno slovo
Danas Srbija, tačnije EPS, ima samo jednog, "Greben", i njime su pokušava regulisati led na Dunavu u zoni Beograda. Imao je delimičnih uspeha, potom je vraćen u matičnu luku Golubac, pošto je postajalo kritično i sve bliže Đerdapu.
Dok su snažni potiskivači "Sloga" i "Topola" pokušavali da drobljenjem tankog leda pomognu, ledolomci "Čakor" i "Vučevo" očerupani za najvažniju opremu, bez temeljnog remonta neupotrebljivi, i pod hipotekom zarad namirivanja dugova matične kompanije, čamili su na pristanu nekada ugledne novosadske brodarske kuće.
JRB je odavno tri svoja ledolomca iseklo u staro gvožđe, EPS prestarog "Deli Jovana", na "Petrovaradinu" i "Boru" su demontirani vibratori i preoblikovani su u obične potiskivače. Tako knjiga spade na jedno slovo.
Svakako da ledolomci nedostaju Srbiji. Ali da bi njihov rad bio i efikasan i ekonomski racionalan neophodne su i snažne brodarske kompanije, profitno orijentisane, u kojima bi ovi brodovi bili tek sasvim manji segment ukupnog plovnog parka, sa aktivnošću tokom zime, najčešće tek petnaestak dana, a pojedinih zima i nema potrebe za njihovim angažmanom. Država bi plaćala ne samo njihovu direktnu aktivnost u borbi sa ledenim santama, već i održavanje neophodne opreme, specifičnu obuku članova posade. Tu bi se uloga države završavala.
Država loš vlasnik
Kako bismo bili uspešni u borbi protiv ledostaja i ledohoda nužno je isključiti državu kao operativca u ovom poslu, što će reći i državu kao vlasnika ledolomaca. Jer, kada malo dublje promislimo, shvatamo da su naše brodarske kompanije, sa časnim izuzecima među kojima je i novosadski "Heroj Pinki", propale baš zato što su se u poslovima previše orijetisale na rad za državne potrebe, a i sistem društvene svojine je teško razlučiv od državnog vlasništva i upravljanja. Sa propašću kompanija nestali su i ledolomci.
Drugim rečima, ukoliko nemamo snažnih i profitblnih brodara, efekat rada ledolomaca biće iz godinu u godinu sve slabiji, poslovanje sve negativnije. Locirani u nekom od državnih preduzeća ili institucija, ne daj Bože u okviru Sektora za vanredne događaje za šta ovih dana ima zalaganja, brzo bi postali preskupi u eksploataciji i ceo koncept odbrane od leda došao bi u pitanje.
Podstaći privatna ulaganja
Pravi potez države bio bi da podstakne razvoj ovo malo preostalih domaćih brodara. Dovoljno je samo da donese saobraćajnu strategiju i počne podsticati privatna ulaganja u rečni transport i prevoz.
Privreda Vojvodine, sa mnogo kabastih roba za koje je transport vodom i po pet puta jeftiniji nego na drugi način, brzo bi postala interesantna i ulagačima u brodovlje, a razvojem kompanije brzo bi se obuhvatila i delatnost odbrane od santi leda.
Uloga države bi bila samo u osmišljavanju opšteg koncepta upravljanja rekama, uključujući i plan prevazilaženja uvek mogućih zimskih nevolja.
Autor: 021.rs/foto: M. Sovilj (N1)
