Izvor: Politika, 03.Dec.2010, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postkoltrejnovske i druge improvizacije
Fridmen je izuzetan i raznovrstan autor čija se interesovanja protežu domenima tradicije, fjužna, klasike i tango muzike, a nadahnuta melodična sola saksofoniste Venigera odzvanjaju kao jedan od najjačih utisaka celog novosadskog džez festivala
Izvini, jesu li ovi sledeći malo čvršći? Ja volim kad gruva! - obratio mi se sused u sali Srpskog narodnog pozorišta usred baladiranja Matilde Leko, a ja sam shvatio da nije ni čuo za Krisa Potera, najveću zvezdu ovogodišnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << festivala. Kasnije, u pauzi, njegova drugarica je poentirala: „Obožavamo da dolazimo na džez – ovo je jedan od najluđih provoda tokom godine!”
A 12. izdanje, održano od 18. do 20. novembra, bilo je možda i najuspešnije u istoriji Novosadskog džez festivala. Glavni program je bio kvalitetno ujednačen i stilski dovoljno raznolik, prateći sadržaji bogatiji nego ikad, organizacija besprekorna. Uobičajeni problemi sa zatvaranjem budžeta, podrškom institucija i sponzora, nisu omeli mali tim okupljen oko Vesne Kaćanski, urednika i izvršnog producenta, da strpljivo planira program, objavljujući ga samo dve nedelje ranije, kada su sve kockice konačno bile sastavljene. Ali, novosadska publika veruje organizacionom timu čak i kad imena ne predstavljaju „opšta mesta” u današnjem rečniku džeza i uvek ispuni salu SNP, kao i džem-sešne u klubu „Trema”, radoznala da čuje mnogo nove muzike i ubeđena da će se lepo provesti.
Tako je bilo i ove godine. Događaj je promovisan različitim sadržajima „U susret Novosadskom džez festivalu”. Nastupilo je nekoliko domaćih sastava (Novosadski big bend, Eyot iz Niša, Modern Jazz Quartet Aleksandra Dujina, Pannonia Project, Fedor Ruškucprojekt i Foxtrot House Band), Kristijan Topan (Rumunija) izložio je džez karikature, Matilda Leko je održala vokalnu radionicu, upriličen je petodnevni Filmski džez žurnal. Sve to odigravalo se na nekoliko gradskih punktova (klubovi „Trema”, „Fokstrot”, „Vils” i Studio „M”), okupljajući pristojan broj ljudi – atmosfera se polako podizala do svečanog otvaranja trodnevnog glavnog programa.
Prvi akordi donose prvo veliko iznenađenje. Ne očekujući previše od dugogodišnjeg šefa džez odseka na Univerzitetu umetnosti u Berlinu, vibrafoniste Dejvida Fridmena i sastava Tambour Trio, u oskudnom okruženju (Peter Veniger – saksofon, Pepe Berns – kontrabas), ubrzo dobijam zasluženi šamar. Fridmen je izuzetan i raznovrstan autor, čija se interesovanja protežu domenima tradicije, fjužna, klasike i tango muzike. Njegove kompozicije su upečatljive, izvođenje veoma strasno, a nadahnuta melodična sola saksofoniste Venigera odzvanjaju kao jedan od najjačih utisaka celog festivala. Trubač Volas Runi, u džez zajednici priznat kao najveći sledbenik Majlsa Dejvisa, i na papiru jedna od najvećih zvezda ovogodišnjeg izdanja, taj status je samo donekle opravdao. Njegov kvintet prikazao se kao ansambl fantastičnih individualaca (Antoan Runi – saksofon, Aruan Ortiz – Fender Rhodes, Rashan Karter – bas, Kuš Abadej – bubnjevi) sposobnih da oblikuju duge, virtuozne solo deonice, ali nedovoljno ambicioznih da bilo šta urade zajedničkim snagama. Uzbudljiv džem-sešn, ali i ništa više od toga. Italijanski kvartet mejnstrim saksofoniste Skota Hemiltona ostavio je ubedljivo najlošiji utisak na celom festivalu. Njihovo muziciranje bilo je na nivou loše animir muzike u lounge barovima, anemično i otužno, zbog čega je zahtevnija publika masovno napuštala salu. Tako smo sačuvali snagu za još jedan briljantan koncert – kvarteta saksofoniste Abrahama Bartona i bubnjara Erika Mekfersona. Duboko iza ponoći odsvirali su samo tri numere, kao i Runijev bend, no uz sve dobro što smo čuli od Runija, dobilo smo i ono što je nedostajalo. Četvorka je delovala kao organizovani postkoltrejnovski bend, sa članovima koji lepim bojama zajedno slažu prijatnu harmonsku matricu ili definišu dobar ritam, a potom se izdašno nadsviravaju sjajnim improvizacijama.
Drugo veče donelo je čak dva prijatna iznenađenja. Najpre nas je pristojno zabavio Milan Svoboda Prague Big Band, orkestar duge tradicije sa jasnim uporištem u muzici Gila Evansa – fuziji džeza sa rokom i fankijem, sa energičnom i pokretljivom matricom. Treći element je vodvilj, sa lucidnim manifestacijama humora u aranžmanima, posebno kada treba okupati (ohrabriti) prosečne soliste. Matilda Leko (rođenai živi u Austriji, odrasla u Novom Sadu) prikazala je vanserijski vokalni talenat, kao i osećaj za kombinovanje prirodnih uticaja. U njenom setu bilo je mesta za džez u neparnom ritmu, klasičan bluz, fjužn, fanki, veličanstvenu posvetu Ejbi Linkoln sa pesmom „Throw It Away” ili inspiracije romskom muzikom.Neverovatno je sa kakvom merom balansira između ovih svetova, a da se ni u jedan ne utopi! Iskreno, Ex Temporeprojekat Elvisa Stanića i Ivana Aleksijevića žrtvovao sam da bih sačuvao snagu za Krisa Potera. Štednja je naterala organizatore da skrate program na tri dana, ostajući ipak na gotovo istom broju bendova. Tako su poslednji koncerti u četvrtak i petak počinjali daleko iza ponoći, a završavali toliko kasno da obesmisle džem-sešne. Chris Potter’s Underground(Kris Poter – saksofoni, Adam Rodžers – gitara, Krejg Tejborn – Fender Rhodes i Nejt Smit – bubnjevi) su, naravno, rasturili SNP. Njihova magija sastoji se u ulaganju velikog znanja u kompaktan zvuk grupe. Krisovo izvođenje je najbolji primer– svirajući manje nego kod Dejva Holanda, vođa bendakao osnovni zadatak postavlja brigu o ukupnom koloritu. Raspoloženja se menjaju od gruv ritmova Amerike („Rumples”) i Afrike („Togo”), preko zvučnih eksperimenata Tejborna („Zea”), trenutaka sa opuštanjem („Pop Tune No. 1”), do Rodžersovog bluziranja na telekasteru („Small Wonder”). Uzbuđenje narasta u velikom stilu, dok ne uhvatite sebe kako celim telom i duhom učestvujete u majstorskoj predstavi.
Poslednje veče otvorio je italijanski duet Đovani Gvidi (klavir) – Den Kinzelman (saksofon). U ulozi u kojoj se nisu često nalazili (opet štednja – bio je planiran kvartet), odabrali su program koji inače izvode sa bendom, ali i bili u prilici da javno isprobavaju nove odnose u duetu. Udaljeni svetovi Kolmenovog avangardizma i evropskog impresionizma označili su koncept bez kompromisa, pa je tako reagovala i publika – apsolutnim obožavanjem ili ignorisanjem. Zato su svi bili udruženi u ovacijama Percussion Discussion Quintetu. Balkansko-američka koalicija u sastavu Hauard Kertis (bubnjevi, SAD, vođa benda), Vejn Darling (kontrabas, SAD), Saša Mutić (klavir, Hrvatska), Ivan Ivanov (saksofon, Makedonija) i Jure Pukl (saksofoni, Slovenija) poklonila nam je omaž Elvinu Džonsu. A to je značilo bubnjarsku grmljavinu (Kertis je pomalo i preterivao u citiranju velikog uzora), bogati gruv, te niz sjajnih solo deonica, u kojima se najviše isticao Pukl. Festival je veselo završen u ritmu mambe Edija Palmijerija (klavir). Muzika kojoj je važna namena ples nije, na žalost, isprovocirala publiku da ustane sa svojih stolica, što je umanjilo doživljaj. Članovi Palmijerijevog sastava nisu veliki solisti, što ne bi primetili da smo ih manje slušali, a više igrali.
U popodnevnim satima organizovane su i promocije knjige „Džez u Srbiji”, Mihajla Blama i albuma „Born Again” Ivana Švagera, radionica nezaobilaznog Uvea Plata (ove godine se, na sreću, samo stidljivo utrpavao na džem-sešn) i predavanje o Đangu Renaru. Noću se džemovalo, manje vrelo nego ranijih godina, zbog kasnog početka i zabranjenog-dozvoljenog pušenja, koje je veliki deo naroda zadržalo u „pušačkoj sali”, daleko od scene. U subotu se sve (i pušenje) otelo kontroli, pa je i džem-sešn konačno uspeo, sa Puklom u ulozi velikog majstora zabave i Platom u publici.
Vojislav Pantić
objavljeno: 04.12.2010.
