Izvor: Radio 021, 25.Feb.2018, 18:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porez isti i za siromašne i za bogate, jer političarima tako odgovara
U Srbiji je pokrenuta nacionalna kampanja "Reci ne radu na crno" da bi se smanjio broj onih koje poslodavci ne prijavljuju kao svoje radnike.
Zahvaljujući dosadašnjim akcijama inspekcije, siva ekonomija je smanjena na nekih 30 odsto BDP-a. Očekuje se da će rada na crno biti još manje ako se poslodavci dodatno "pritisnu" da registruju svoje ilegalce, mada treba biti svestan činjenice da je rad na crno gotovo elementarna potreba ne tako malog broja zaposlenih i njihovih porodica, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << koje teško ostaju bez dodatnih prihoda.
Sociolog Slobodan Miladinović, profesor beogradskog FON-a, za "Politiku" prvo navodi prosvetne radnike, koji sa svojom prosečnom platom ne mogu da izdržavaju ukućane, pa neki od njih taj problem rešavaju davanjem dodatnih časova đacima. Međutim, samo deo nastavnika može time da se bavi, dok ostalima preostaju drugi poslovi, "van struke", ili da, bez toga, žive veoma teško.
Dodatnim poslovima bave se i ljudi mnogih drugih profesija, većina da bi zadovoljila elementarne egzistencijalne potrebe porodice, što znači da siva ekonomija kod nas ima podsticaje u realnom socijalnom položaju velikog dela stanovništva.
Osnovu tog baš ne zavidnog socijalnog statusa profesor Miladinović nalazi, pre svega, u raspodeli moći u našem društvu, koje je koncentrisano u političkim strukturama i partijama, čijim predstavnicima briga za smanjenje socijalnih nejednakosti nije toliko važna, kao što je to slučaj u skandinavskim zemljama, u kojima su stope za oporezivanje prihoda takve da u nekim slučajevima iznose i 70-80 odsto.
"Kod nas postoje samo dve poreske stope na ukupne prihode, deset i petnaest procenata. Deset procenata plaćaju oni koji tokom godine zarade od tri do šest prosečnih plata mesečno, dok petnaest odsto plaćaju svi oni čije su zarade veće od šest prosečnih plata. Dakle, i oni kojima pristiže i po 60 prosečnih plata", navodi Miladinović.
Zašto se ove stope ne menjaju?
Zato što u našoj političkoj eliti, koja je najvećim delom sa visokim ili vrlo visokim prihodima, ne odgovara progresivno oporezivanje. Tako kod nas, s druge strane, najveći porez plaća onaj deo stanovništva koji nikada ne plaća porez na zaradu. To su oni koji s 200 evra svoje mesečne zarade plaćaju u prodavnicama isti PDV kao i najbogatiji građani.
A to koliko položaj pojedinih društvenih slojeva i profesija kod nas zavisi od političara Miladinović pokazuje na primerima učitelja, pripadnika vojske i policije.
"Učitelji su oduvek za režim bili manje važni, što se odražava i na njihov materijalni položaj. Vojska je, međutim, u Titovo vreme u svetskoj literaturi klasifikovana kao "pretorijanska" i kao takva bila je društveno, pa i materijalno privilegovana. A onda je u vreme Miloševića i ratova devedesetih izgubila tu poziciju, između ostalog i zato što je novi vođa preneo funkciju sopstvene garde na policiju, koja je ranije, u odnosu na vojsku, bila u podređenom položaju. Ove promene u odnosu političkih vođa prema vojsci i policiji uticale su i na promenu njihovog socijalnog statusa, mada je sad i policija manje značajna. Manje je značajan čak i deo policije koji je zadužen za borbu protiv kriminala, između ostalog i zato što se pokazuje da su neki pripadnici političke, pa i ekonomske elite u slabijoj ili čvršćoj vezi sa onima koje policija treba da goni. Ona je i nedovoljno opremljena i zato se kod nas godinama vode istrage koje bi objektivno trebalo da budu brzo završene", kaže Miladinović.
On dalje kaže da ova nezainteresovanost političke elite za smanjenje socijalnih nejednakosti odgovara našoj ekonomskoj eliti, koja uspeva da preko svojih predstavnika zadrži minimalnu cenu rada na veoma niskom nivou.
"Njihovo obrazloženje za to je da je poslodavcima neisplativo da rade uz višu cenu rada, ali pitanje je kako im je neisplativo kada čak i oni poslodavci koji nemaju više od deset zaposlenih raspolažu ogromnom imovinom", ističe Miladinović.
Sagovornik "Politike" zato smatra da bi promene u pravcu smanjivanja socijalnih nejednakosti trebalo započeti uvođenjem progresivnih stopa oporezivanja, pre svega ukupnih prihoda, ali i imovine, a zatim i povećanjem minimalne cene rada, što bi omogućilo i postepen porast ostalih zarada. Problem je, međutim, u tome što su za ove promene potrebne političke odluke, a političari od njih uglavnom beže, jer bi to značilo da udaraju na sopstvene pozicije i interese.
Gde je izlaz iz pat pozicije?
Miladinović pominje značaj značaj radikalnog smanjenja broja političkih stranaka, npr. podizanjem cenzusa za upis u registar ili zabranom predizbornih koalicija, tako da bi one koje opstanu imale jasnu političku profilisanost, pa i u odnosu prema socijalnim nejednakostima. Sada se u mnoštvu neprofilisanih partija takva njihova orijentacija gubi. Deo rešenja uz borbi za smanjenje nejednakosti treba tražiti i u građanskoj i sindikalnoj akciji, pa i u protestima, kojih nema. Umesto toga, ljudi se okreću individualnom snalaženju i tržištu sive ekonomije.
Autor: Politika
.jpg)
