Izvor: Blic, 06.Okt.2009, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pljuju po ulici i mrze komšije
Novosadski je ići u bioskop, crveneti od stida, a ne od besa, ne znati za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste, napisala je pre nepunu deceniju novinarka Zagorka Radović. Ipak, od tada se Novi Sad iz korena promenio. Postao je grad bez bioskopa, pozorišta su poluprazna, a mnogi Novosađani spremni su da se pesnicama izbore za pravo da pljunu na ulicu i otvoreno mrze komšiju. Vodič kroz novosadski manir življenja demantovan je i pobijen na svakom koraku.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Novosadski je, rekla je Radovićeva, ići u bioskop. A Novosađani, otupeli na magiju bioskopskog platna, dozvolili su da im grad ostane bez ijedne bioskopske sale. Osim toga, pozorišne sale su poluprazne, predstave su već mnogo puta viđene, a glumci propadaju kroz trule pozorišne daske. Ukoliko ih pre toga neko ne pretuče.
Novosadski je, pisala je Radovićeva, i biti bezobrazan samo kada to pristojnost nalaže. Danas se čini da su Novosađani pristojni tek u situacijama gde im bezobrazluk ne prođe. Pristojnost se odmerava na kašičicu, škrto se dozira i retko primenjuje. Ćuti se u mimohodu sa komšijama, a viče se na javnim mestima, psuje se po svim sokacima, puca po kafanama. U strahu da će zatražiti uslugu, okreće se glava od poznanika.
- Novosadski je crveneti od stida, a ne od besa - opomenula je Radovićeva. U Novom Sadu danas malo ko crveni od stida, ali su svi zajapureni od besa. Bes vrca iz poštanskih i bankarskih šaltera, stanuje u školskim klupama, bračnim posteljama. U Novom Sadu, danas, sinovi tuku očeve, muževi žene, đaci profesore... I kada se stide, to uglavnom čine iz pogrešnih razloga. U gradu u kojem je profašistički pokret „Nacionalni stroj" dobio krila, u kojem je svaka druga fasada postala igralište isfrustriranih nacionalista naoružanih mržnjom u spreju, u kojem se antifašističke tribine prekidaju šamarima i pretnjama...
Teško je setiti se vremena kada se „Očenaš govorio u sebi, bez obzira na jezik molitve". U Novom Sadu, čini se, više nije poenta negovati i poštovati razlike. Mnogo su grlatiji oni koji ih ističu i problematizuju. Instant nacionalisti koji, ostrašćeni tuđim niskim porivima, praznoglavo mrze.
Za Novosađane, one svojevremene, ranije se podrazumevalo da budu, kako ih je Radovićeva opisala, „blago uobraženi". Danas, uobraženost je zamenila bahatost. Ustoličena u političkim članskim kartama, nezarađenim skupocenim automobilima, bitnim poznanstvima sa ljudima koji su se sticajem pogrešnih okolnosti smestili u prave fotelja i odbore. Novosađani parkiraju „popreko", pozivaju se na „znaš ti ko sam ja", i vode telefonske razgovore o sumnjivim transakcijama, dovoljno glasno da cela kafana shvati „ko je on"... Novosađani su prestali da budu uobraženi, jer je malo toga ostalo na šta mogu da budu ponosni.
Pravi Novosađanin „ne zna za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste". Pravi Novosađanin se ne postaje izvodom iz matične knjige rođenih. „Novosadizam" se ne nasleđuje. „Nije zarazan i ne prenosi se kontaktom." On se mora zaslužiti. A svi oni koji potcenjuju njegove kvalitete, veličaju njegove mane, svojataju hladovinu samo za sebe, pljuju po njegovim ulicama i ne uviđaju da je „80 metara nadmorske visine prava mera za pogled na svet", nikada neće postati Novosađani.
Ponovo u etru
Vodič Zagorke Radović „Šta je novosadski" pre skoro deceniju emitovan je stotinama puta na svim radio stanicama. Novosađani su se tada ponosno prepoznavali u njenim rečima. Danas, ista autorka je zatražila malo vremena pre no što odgovori da li još uvek smatra da su njeni sugrađani onakvi kakve ih je tada opisala i doživljavala. U međuvremenu, „Šta je novosadski" bi trebalo ponovo da se nađe u etru. Da se Novosađani podsete kako su nekad tako lepo znali da porumene od stida.
Šta je novosadski?
- Miris rečne smole, kuvanog kukuruza, pečenog kestenja i vanil šećera.
- Crveneti od stida, a ne od besa.
- Ne stajati na tuđu senku i muku.
- Voziti bicikl.
- Kupovati cveće.
- Ne gubiti iz vida da su Beograd, Budimpešta i Beč malo zabačeni.
- Ići u bioskop.
- Šetati se.
- Očenaš govoriti u sebi, bez obzira na jezik molitve.
- Biti bezobrazan samo kad to pristojnost nalaže.
- Podeliti hladovinu sa drugim.
- Ne dolaziti nenajavljen u tuđu kuću.
- Ljubiti u ruke, a ne u obraz.
- Biti spor iz otmenosti.
- I blago uobražen zbog tradicije.
- Depresiju negovati, melanholiju prenositi u nasleđe.
- Ne smejati se grohotom, već pogledom.
- Odugovlačiti sa odlukama, ali ih se pridržavati.
- Držati ruke češće na leđima nego u džepu.
- Ne znati za kletvu, zavičajni kompleks i neželjene goste.
* Izbor iz teksta „Šta je novosadski" Zagorke Radović
