Izvor: Luftika.rs, 23.Jun.2021, 22:28
Otkrili smo 7 načina da budete sahranjeni kao niko dosad u Srbiji
Možda vozite električni automobil, jedete zdravo, reciklirate, ali velike su šanse da vaša smrt neće odražavati vaše savesne i ekološke izbore načinjene tokom života. Iako na sahrani gotovo izvesno neće biti reči o ekologiji, mnogi ne znaju da popularne metode odlaganja tela – tradicionalno sahranjivanje i spaljivanje – predstavljaju veliku opasnost po životnu sredinu.
Prema podacima Centra za prirodnu smrt, jedna kremacija koristi približno toliko goriva i električne energije >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << kao putovanje od 500 kilometara. Proces takođe emituje oko 250 kilograma ugljen-dioksida, koliko prosečna američka kuća proizvede za oko šest dana.
Posmatrajući ceremoniju sahrana iz ekološke perspektive, tradicionalno sahranjivanje je znatno štetnije po okolinu. Za sahranjivanje u kovčegu sa pripadajućim materijalima godišnje se koristi oko 100.000 tona čelika i 1,5 miliona tona betona, kao i oko 77.000 stabala i 4,3 miliona galona tečnosti za balsamovanje. Takođe postoji opasnost da deo te kancerogene tečnosti za balsamovanje na kraju iscuri u zemlju, zagađujući vodu i tlo.
Istorijski gledano, jedine dostupne opcije sahranjivanja bile su one prirodne, ali one su pale u nemilosti u usponu industrijskog doba i profesionalizacije pogrebnog preduzeća i njihovih direktora koji su ovde našli svoj karijerni poziv. Poslednjih godina prirodno sahranjivanje se vratilo, obećanjima da će zaštititi planetu, zeleno sahranjivanje je takođe u celini pristupačnije.
Evo sedam ekološki prihvatljivih načina da svoj poslednji čin na zemlji učinite ljubaznim za svoju planetu.
Odelo od pečuraka
Ljudi vole da jedu pečurke. Osnivač i tvorac odeća za sahranjivanje napravljenih od gljiva Jae Rhim Lee, Coeico, želi obrnuto. Ova Korejka napravila je par „nindža pidžama“ od glave do pete obloženih posebnim sporama pečurki koje će na kraju pojesti mrtvo telo. Pečurke su, kaže ona, posebno obučene i istrenirane da proždiru mrtva ljudska tkiva.
Printscreen
Ljudsko telo je ispunjeno toksinima koji se mogu vratiti u atmosferu kremiranjem i drugim oblicima odlaganja tela. Pečurke imaju smisla za apsorpciju i pročišćavanje takvih toksina – proces poznat kao „mycoremediation“ – čineći zemlju čistijom nego što su je pronašli. Jednom kad se tkivo razgradi, prema Lee-u, pečurke prenose hranljive materije iz tela u zamršenu mrežu gljivica u tlu, koje dalje prenose hranu na drveće. To znači da bi vaš poslednji čin mogao biti hranjenje šume vašim sada pročišćenim ostacima. To je privlačna misao za one kojima je stalo do planete i živog sveta, iako verovatno nisu zamislili da će ih na kraju „pojesti gljive“.
Akvamacija
Akvamacija, takođe je poznata kao kremiranje vodom ili alkalna hidroliza. Telo se stavlja u posudu od nerđajućeg čelika napunjenu rastvorom od 95 procenata vode i 5 procenata kalijum hidroksida ili natrijum hidroksida.
Kombinacija naleta alkalnih voda i temperature od oko 160 stepeni dovodi do rastvaranja tela u suštinski istom procesu koji se dešava i telu koje je ostalo u prirodi – samo ono što bi na taj način proces trajao mesecima, dok ovako traje oko 20 sati. Na kraju, ostaje samo kostur ili njegovi delovi, koji su pretvoreni u beli prah sa bisernim sjajem.
Printscreen
Ostaci se zatim predaju voljenima, koji u nekim zemljama mogu da odluče da li će ih rasejati kao pepeo ili odložiti u biorazgradivu urnu. Ovaj proces emituje oko petine ugljen-dioksida tradicionalne kremacije. Akvamacija je legalizovana u Kaliforniji krajem 2017. godine, pridruživši se još 14 američkih država i tri kanadske provincije.
Farme leševa
Početkom 1970-ih antropolog Villiam Bass želeo je da prouči kako se tela prirodno razlažu. Koristeći donirane leševe, stvorio je „farmu“ za forenzičke antropologe da prouče širok spektar scenarija raspadanja tela. Kako izgleda ako telo trune u močvari? Ako ga pojedu crvi? Vrane? Dobrodošli na farmu tela, gde se ostvaruju uznemirujući snovi.
Teksas polaže pravo na najveću farmu tela u SAD koja se nalazi na ranču Freeman na Teksaškom državnom univerzitetu. Farma tela odgovorna je za masovna dostignuća u kriminalističkim naukama i tanatologiji (proučavanje smrti). Zahvaljujući ovdašnjim istraživanjima došlo se do tada neverovatnih otkrića, uključujući „mikrobni sat“, odnosno proces kojim se vreme smrti može precizno identifikovati ispitivanjem posthumnog mikrobioma.
Nepotrebno je reći da je farma tela velika dobit za detektive i naučnike. Ljudi mogu pokloniti svoja tela lokalnoj farmi tela za dalja istraživanja. Trenutno u SAD-u posluje sedam ovakvih farmi, a planirano ih je još više u narednim godinama.
Nebeska sahrana
Na Tibetu i u drugim oblastima u blizini, budisti praktikuju ritual smrti namenjen podsticanju dobre karme. Vode tela na kosturnice, pašnjake na koje lešinari dolaze da jedu meso. Na ovaj način oni vraćaju svoje telo prirodi i čine poslednju uslugu, hrane životinje svojim ostacima.
Printscreen
Veruje se da praksa podstiče mrtve da pređu na sledeći život, a da ih ne zadrži najveća vezanost – njihovo fizičko telo. Ritual na stranu, to je praktičan odgovor zbog oskudice drveta i upotrebljivih grobnih mesta (stenovita površina otežava kopanje).
Zelena sahrana
Za one koji ne bi voleli da ih konzumiraju lešinari ili pečurke, postoji tradicionalnija opcija. Zeleni pogreb prilično liči na uobičajeni pogreb, sa nekoliko važnih razlika. Ne mogu se koristiti tečnosti za balsamovanje ili toksične hemikalije bilo koje vrste. Grob se često kopa ručno (bilo osoblje zelenog groblja ili članovi porodice). Nema cementne parcele. Mogu se koristiti samo biorazgradivi kovčezi, poput pletenih, ili se telo jednostavno stavi u nebeljeni platneni pokrivač.
Printscreen
To omogućava lešu da se prirodno razgrađuje, vraćajući svoj život na Zemlju. Mnoga zelena groblja takođe deluju kao utočišta za divlje životinje, stvarajući sigurne prostore za životinje i život domaćih biljaka – porodice mogu da biraju između različitih živih, divljih trava i cveća za ukrašavanje groba.
Osim što je ekološki prihvatljivo, ovo je jeftinija opcija od tradicionalnog sahranjivanja s obzirom na cene raznih kovčega, balsamovanje… Iako se cene širom zemlje razlikuju, prema Undertake LA, mrtvačnici koja promoviše zeleno sahranjivanje, prosečna sahrana u Los Angelesu iznosi preko 8 000 dolara, ne uključujući grobnu parcelu, dok oni nude zeleni pogreb ispod 7000 dolara, uključujući i samu parcelu.
Morska sahrana
Sledeći tradiciju Vikinga, pomorskih oficira i gusara, oni koji su u životu voleli okean mogu se oprostiti od života jednim morskim pogrebom. Pored mnogobrojnih urni rastvorljivih u vodi koje postoje na tržištu, celo telo može biti odloženo ne posebno određenim područjima američke obale. Iako neka sahranjivanja uključuju ispuštanje čitavog modifikovanog kovčega na dno okeana, kompanije sa ekološkom naklonošću poput Nev England Burials at Sea nude ekološki prihvatljivije (i pristupačnije) opcije poput prirodnih grobnih pokrivača koje su ručno sašili proizvođači jedrenjaka iz Nove Engleske.
Celodnevni čarter izvodi vašu pogrebnu zabavu na moru, omogućavajući uslugu otvorenih ili zatvorenih kovčega pre nego što ispuste telo. Kompanije kao što su Eternal Reefs takođe mešaju kremirane ostatke sa ekološki prihvatljivim betonom kako bi stvorile veštačke grebene koji podržavaju morski život. Ne bi svi želeli da spavaju sa ribama, ali mnogi mornari to smatraju najsvetijim izlazom.
Printscreen
Prekomponovanje
Ovaj metod mogao bi biti budućnost zelenog sahranjivanja, bar jednoga dana kada to postane legalno i široko prihvaćeno i dostupno. Katrina Spade, arhitekta iz Sijetla, dobila je ideju o sijalicama 2012. godine. Da li bi mogla da stvori prostor i metod za prirodno vraćanje tela na zemlju, bez betona, čelika i kancerogena? Odgovor je stigao u obliku ljudskog kompostiranja, procesa pretvaranja tela u zemlju, prirodno.
Poljoprivrednici se decenijama bave kompostiranjem stoke. Drveni opiljci, vlaga i povetarac kombinuju se da bi ubrzali prirodni proces propadanja i stapanja u tlo zajedno sa hranjivim sastojcima. Spade je započela pilot projekat na državnom univerzitetu u Vashingtonu, a tela su joj obećali stariji i smrtno oboleli obožavaoci.
Ako i kada se legalizuje ljudsko kompostiranje, Projekat urbane smrti sanja o objektu za prekomponovanje cigle i maltera. Porodice će svečano spustiti prekriveni leš u posudu za prekomponovanje i pokriti ga drvenim opiljcima dok se opraštaju. Čim 30 dana kasnije, oni mogu sakupljati ostatke, sada pretvorene u (otprilike) kubni metar đubriva i zemlje, koju bi potom mogli poneti kući i koristiti u svojoj bašti.
BONUS: Močvarna tela
Neko ko se provlači kroz vlažnu močvaru u Irskoj može očekivati pravo iznenađenje – savršeno očuvan, iako neobično preplanuo leš iz drugog veka. Zašto? Treset u močvari stvara visoko kiselo okruženje koje čuva meso.
Dakle, dok će alkalne vode akvamacije rastvoriti telo, kiseline iz močvara daju pH sličan onom sirćeta. Ovo deluje kao sredstvo za kiseljenje, zamrzavajući telo – neka tela močvara datiraju čak od 8000 godina pne. Sphagnan, polimer koji nastaje raspadanjem sphagnum mahovine, u velikoj meri zahvaljuje ovom fenomenu zbog načina na koji se vezuje za azot i usporava rast bakterija.
Tanini u tresetu deluju kao smeđa boja koja telima daje njihovu prirodnu boju. OK, verovatno nije sledeći veliki trend u zelenom sahranjivanju, ali mumifikacija pomoću močvara prirodno čuva tela vekovima bez stakleničkih gasova i toksičnih hemikalija.
Izvor: KELLY MACLEAN / mentalfloss.com
Borba protiv masakra prirode je imperativ, ekologija je kao lična higijena
