Izvor: Politika, 17.Okt.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmeh dece nosača
Nataša i Lučijan Muntean, rodom iz Novog Sada, snimaju dokumentarne filmove o deci u Nepalu koja rade izuzetno teške poslove
Nepal. Zemlja burne istorije, meka za stotine hiljada turista, dom najvišeg vrha na svetu, Mont Everesta, i kolevka dva miliona dece koja od ranog detinjstva moraju da zarađuju za život. Nataša i Lučijan Muntean, oboje rodom iz Novog Sada, posetili su Nepal 2005. godine i tamo upoznali mališane o kojima su snimili filmove „Punam” i „Putovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << crvenog frižidera”, potresne, ali ne i patetične dokumentarce o mukotrpnoj borbi jedne devojčice i jednog dečaka za goli život. Filmovi su do sada obišli na desetine filmskih festivala širom sveta, a u septembru su sa velikim uspehom prikazani na francuskom „Arte kanalu”.
Prema rečima Nataše Muntean (devojačko prezime Stanković), ona i njen suprug su 2005. godine otišli na turističko putovanje po Indiji, Nepalu, Tibetu i Kini. Njihov put će se, sticajem okolnosti, spojiti sa životima hrabre dece Nepala.
– Već nam je prekipelo u Srbiji i bilo je vreme da krenemo na taj put, za koji smo štedeli pare prethodne četiri godine. Išli smo sa namerom da snimimo film, ali nismo imali neki konkretan plan – kaže Nataša Muntean.
Lučijan je diplomirao režiju na univerzitetu u Bukureštu, a Nataša fotografiju i umetnost. Put ih je naneo u čudesni srednjovekovni grad Bhaktapur, gde su naišli na jednu englesku školu i tu zatekli đake koji rade jutarnju fiskulturu. Počeli su da snimaju školu, ali to samo po sebi nije bilo dovoljno. Bila je potrebna i priča, pa su tako sreli devojčicu pod imenom Punam.
– Imali smo vrlo malo vremena, jer je trebalo da krenemo na Tibet. Taman toliko da snimimo kratak film o Punam, koja je imala četiri i po godine kada joj je umrla majka. Punam je tada postala glava porodice i počela da se brine o bratu i sestri staroj šest meseci – priča Nataša.
Film prati dan u životu sada devetogodišnje Punam, koja ustaje u šest ujutru, sprema doručak za brata i sestru, oblači ih i zatim odlazi u školu. Otac nije tu, zato što mora da radi tri posla kako bi mogao da školuje decu. Škola za njih predstavlja jedinu nadu da će jednoga dana moći da žive normalno.
Nataša i Lučijan su dve godine kasnije dobili priliku da upoznaju još jedno čudesno dete Nepala. Dok su bili na planinarenju po Himalajima, iza jedne okuke na putu pojavio se dečak koji je, uz pomoć poveza oko glave, na leđima nosio ogromni frižider sa znakom „koka-kole”.
– Tako smo saznali za priču o deci nosačima, kojih ima 60.000 u Himalajima. Na velikim planinskim visinama ne postoje putevi, a deca prenose sve na svojim glavama: od pilića do šibica – kaže Nataša.
Sedamnaestogodišnji dečak Hari Rai, koji se pojavljuje u filmu „Putovanje crvenog frižidera” nosi, i fizički i simbolično, preteški frižider sa dobro poznatim logom gigantske korporacije, za potrebe turista u gradu na Himalajima. Hari je već tada imao trogodišnje iskustvo nosača, a novac koji tako zarađuje služi mu za osnovne potrebe i školovanje. Jedan je od retkih nosača koji imaju privilegiju da mogu da idu u školu.
Nataša Muntean kaže da je njen i Lučijanov pristup snimanju filmova drugačiji, zbog čega i izaziva posebnu emociju kod ljudi.
– Naša deca ne sede u nekom ćošku i plaču nad svojom sudbinom, oni uzdignute glave i sa dostojanstvom nose svoj teret. Imaju, uprkos svemu, pozitivan pogled na svet. Cilj nam je da istaknemo i važnost školovanja, ali ne po cenu da sva ta deca ostanu bez posla, jer ni to nije rešenje – ističe Nataša, smatrajući da je osmeh devojčice Punam snažniji od očajničkih suza.
Ona napominje da filmovi, koji se često prikazuju na zapadu, u kojima se pojavljuju nesrećni, ubogi i uplakani ljudi, često imaju kontraefekat. Nataša navodi primer jednog filma o deci koja su radila u nepalskoj fabrici tepiha. Posle prikazivanja, sa zapada je izvršen veliki pritisak, pa su nepalske vlasti odlučile da zabrane deci da rade. Tako su mališani ostali na ulici, prinuđeni na prosjačenje, što svakako nije rešenje.
Nataša i Lučijan Muntean ovih dana završavaju montažu trećeg filma u kom se ponovo pojavljuje Punam. Naši mladi sineasti odlučili su da sledećih deset godina prate ovu devojčicu i doznaju da li će joj se ispuniti želje koje je saopštila u prvom filmu.
U svakom slučaju, za Natašu i Lučijana obična i besciljna putovanja su, po svoj prilici, završena. U januaru sledeće godine već će biti u Ugandi, gde planiraju da snime dva filma. O tamošnjim nosačima tereta za turiste, i o jednom sirotištu. Sa idejom da samo pozitivan film može da opiše realne ljudske patnje i dodirne srca onih koji su rođeni srećniji.
Stanko Stamenković
-----------------------------------------------------------
Punam fond
Nataša (32) i Lučijan Muntean (33) u septembru 2007. godine osnovali su „Punam fond” za borbu protiv dečje radne snage u Nepalu i za školovanje u ovoj zemlji, u kojoj je prosek nepismenosti stanovništva iznad petnaeste godine života 42,5 odsto. Na sajtu www.lunamdocs.com, na kojem je moguće naći podatke o radu Nataše i Lučijana, piše da je za školovanje jednog deteta u Nepalu potrebno samo 90 evra godišnje.
[objavljeno: 18/10/2009]
