Izvor: Blic, 04.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operski triler u Novom Sadu
Operski triler u Novom Sadu
U pozadini scene Srpskog narodnog pozorišta pano sa crvenim tonovima na kome se vidi i tmasto nebo i teški oblaci i sunce... Ispred hor u stilizovanim odeždama Kelta i Rimljana čiji glasovi ispunjavaju salu u kojoj sedi nekolicina pozorišnih znalaca i prijatelja i pomno prati probu, odnosno tzv. progon opere Vićenca Belinija 'Norma' u režiji Nebojše Bradića, sa Katarinom Jovanović, našim vrsnim sopranom koja živi i radi u Parizu, u naslovnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ulozi.
Ova lirska tragedija, u kojoj se najizrazitije predstavlja italijanski belkanto i koja prikazuje događaje, sukobe iz daleke istorije, kao i ličnu, emotivnu dramu glavne junakinje - rediteljski je debi Nebojše Bradića kada je reč o operi. Nije nezanimljivo da je predstava okupila i upravnički triling; jer Bradić je upravnik BDP, Dejan Savić, ovde u ulozi dirigenta, čelnik je Nacionalnog teatra, a Milivoje Mlađenović, upravnik SNP, moralna je i materijalna podrška. Ali, kad Norma sa scene prospe strast, a Katarina glas, upravnici mogu samo da - zaćute.
Govoreći o svom pristupu ovoj operi, Bradić za 'Blic' napominje da je reč o delu koje je na određen način i romantičarskog karaktera.
'To je i psihološki triler. Ima tu drame, psihologije, zanimljivih sudbina, još zanimljivijih likova... a sve su to veliki izazovi za režiju. Inače, za opere jeste karakterističan sklop događaja skopčan sa nečim što se teško može opravdati, ali na nama je da to učinimo razumljivim. Upravo tu vidim mesto i ulogu reditelja u operi.'
U jednom trenutku, dok se hor povlači iza kulisa, na scenu stiže motor; istina uz izvesne probleme. I dok se negde iza scene čuju glasovi koji raspravljaju o razlozima peha, Bradić mirno zalazi među kulise - i problem je rešen.
Pojašnjavajući te savremene (scenografske i ne samo scenografske) momente u priči iz Starog Rima, Bradić kaže da mu namera nije bila da to bude direktno osavremenjeno.
'Ta vrsta asocijacija koju mi imamo o vremenu Kelta i Rimljana, priča o porobljenom, potlačenom narodu i nekom ko je okupator može da bude tema za sva vremena. Opera je u prvom redu vanideološka umetnost ali, suštinski, u svakoj dobroj priči možemo pomoći savremenom gledaocu da učita neka svoja današnja iskustva, da u poznatom sižeu sagleda nova značenja.'
I dok se progon odvija na sceni, reditelj smireno korača između sedišta u gledalištu, ponekad daje sugestije majstoru svetla, s vremena na vreme ušeta na scenu dajući indikacije ključnim likovima, dogovara se s kostimografom... Kad nisu na sceni, članovi hora slatko čavrljaju u hodniku. Čuju se opaske koje se (ne) odnose na predstavu. Smeh... Poneki uzvik negodovanja. I komplimenti. Jedna mlada, lepa horistkinja pita našeg fotoreportera za koje novine ih slika. On joj odgovara da je to za 'Blic', a ona mu odgovori: 'Je li? Je l’ mogu ja na petu stranu?'
A na sceni (pošto je Norma uvidela da joj je Adalđiza suparnica i uzrok njene patnje) slika u kojoj, između ostalog, njih dve maestralno pevaju duet. 'Bravo devojke?' zdušno im iz orkestarske rupe čestita dirigent Dejan Savić.
'U čitavoj priči najvažnija je i najzanamljivija priča o Normi, sveštenici koja je u sukobu sa običajima i pravilima naroda kome pripada, a u suštini duboko frustrirana žena koja je zapostavljena od voljenog čoveka i koja mora sve to zajedno da nosi uz obaveze koje ima', kaže Nebojša Bradić.
'Osećam odgovornost prema ovom delu jer su ga izvodile najveće pevačice. Pre svega, mislim na Monserat Kabalje', kaže za 'Blic' Katarina Jovanović, sopran sa ozbiljnom međunarodnom karijerom. Na naša pitanja o njenoj saradnji sa čuvenom operskom divom Katarina odgovara: 'Monserat mi je davala dragocene savete, a i dalje me savetuje. Ima dovoljno vremena i interesovanja da se bavi i mojom karijerom, na čemu sam joj vrlo zahvalna. Konkretno, ona je smatrala da treba da radim ovu ulogu i, kako ona kaže, ‘oštrim zube’ na jednom relativno neutralnom terenu, a opet u velikom projektu.'
Pričajući o svom odnosu prema Normi, Katarina napominje da je za nju svaka nova uloga kao novi deo sopstvenog bića koji treba prihvatiti. 'Postepeno se sve bolje osećam u ovome. I dalje su mi neke stvari koje ona čini zastrašujuće, ali koncentrisano i pomno pratim rediteljeve sugestije i indikacije zahvaljujući kojima stižem do cilja.' T. Nježić
