Izvor: Blic, 31.Avg.2009, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na razgovore išli u „Lipu“, zbog barskih dama u „Štolc“
Novi Sad - Uz Srpsko narodno pozorište, Maticu srpsku i Višu srpsku gimnaziju, i kafane su nekad bile značajne društvene institucije u Novom Sadu. U njima su umetnici stvarali neprolazna dela, političari držali govore, ali i sastančili, a nekada imućne gazde znale su da zbog kafanskog derta i meraka ostanu i bez poslednjeg groša. Kafane su bile stecište svakakvog sveta, ali i prihvatilište beskućnika, boema, umetnika, studenata, secikesa, barskih dama...
U nekad čuvenim novosadskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kafanama poput "Kamile", "Tri krune", "Kod Plevne", "Bele lađe", "Jelisavete", "Lipe", "Majera" ili "Sedam Švaba" organizovane su prve javne priredbe, koncerti i balovi, a dolazili su i umetnici iz Mađarske, Češke, Austrije i Rusije. Među prvima je baš u kafani gostovao Kornelije Stanković sa slikarom Stevom Todorovićem koji je bio izvrstan pevač, a Novosađani su početkom šezdesetih godina 19. veka slušali violinistu Dragomira Kranjčevića, Nikolu D. Svečinu, ruskog pevača Dimitrija Aleksandroviča Sjavjanskog i violončeliste Feriku Klecera i dr Jovana Pačua, violiniste Františeka Ondrièeka i Jana Kubelika, razne horove i pijanistu Emila Sauera.
Za posetioce kafana sve do posle Drugog svatskog rata važila su jednostavna pravila. Kao prvo, ozbiljne, porodične žene nisu bile dobrodošle. Dame su preko leta tolerisane u "saletlama" podignutim pred kafanama, gde su uživale u muzici, ali najduže do 22 sata.
Različita po karakteru i sadržajima, sa tradicijom od vek i po, oduvek se isticala kafana "Lipa" ili "Zur Lunde", u Miletićavoj 9. Osnovana je oko 1880. godine, u kući uvaženog građanina Neškovića i od tada je važila za prestižno mesto, koje su rado posećivali oficiri, lekari, profesori, činovnici i trgovci. U "Lipi" bi se prvo čulo da li će pasti vlada, sprema li se neki važan zakon ili kako je prošla poslednja premijera u SNP-u.
- Bila je to kafana u kojoj je bilo bitno biti viđen, ali i spominjan - objašnjava novosadski hroničar Petar Erski.
U "Lipi" nije bilo muzike kao u "Beloj lađi", nije bilo lumperajki, a dolazilo se na piće i meze i, pre svega, na "čašicu razgovora". Svako društvo, i to isključivo muško, imalo je svoj "štantiš" ili stalni sto. Služio se dobar perkelt, gulaš, mogla je i mala porcija pajsle, to su bile jauzne, naravno uz plzensko pivo.
Stalni gost u vreme gazdovanja Jozefa Oberniga u "Lipi" bio je Vasa Pušibrk, čuveni direktor Srpske gimnazije. Oko njegovog stola okupljao se krug poznatih i uglednih Novosađana, među kojima su bili Miloš Mijatović Vlajovanov, trgovac Pera Matić, književnik Laza Kostić, advokat dr Vlada Stratimirović, profesor Stanko Lekić, slikar Uroš Predić... Posle Drugog svetskog rata "Lipa" je bila i studentski restoran, a krajem prošlog veka je temeljno restaurirana. Jedino nedostaju oni stari gosti, ali to je, kako primećuje Pera Erski, Novi Sad kojeg više nema.
Druga kafana namenjena uglednim Novosađanima bila je "Kamila", na uglu Miletićeve i Jovana Subotića. U taj lokal rado je navraćao Đura Jakšić, koji je i oslikao tamošnju veliku salu. Novosađani su taj prostor nazivali Miletićeva sala, jer su na tom mestu, u društvu velikog političara, sedeli uglavnom svi ljudi koji su sebe smatrali naprednim. U ovoj kafani je, kako su dugo prepričavalo, Svetozar Miletić gradonačelnika, kojeg je kasnije na izborima pobedio, čak i išamarao. U "Kamilu" su dolazili književnici, novinari, slikari i drugi intelektualci, čak je postojao i "profesorski astal", gde je pripreman šaljivi list "Kamila", rukom pisan i ilustrovan. U takvim društvima dolazilo je i do bučnih scena, ali ponekad do incidenata uglavnom iz partijsko-političkih razloga.
Laza Kostić, Đura Jakšić, Svetozar Miletić
Za one željne neobuzdanog provoda, pravo mesto bila je "Bela lađa", restoran s najboljim tamburašima. Tamo su oduvek svirali slavni bendovi, predvođeni čuvenim primašima i pevačima poput Pere Jovanovića. Upravo zbog neodoljivog jelovnika, "Bela lađa" bila je poznata i kao stecište gurmana. Među tamburaškim bandama naročito su bile poznate družine "Perlić-Jakare" i "Mudroha".
S druge strane, restorane koje su držali Nemci karakterisali su tihi i sentimentalni zvuci gitare, a posetioci labavijeg morala odlazili su u kafane sa ženskom poslugom, bar ili varijete, gde su duboko zavlačili ruku u džep kako bi uživali u društvu igračica ili barskih dama. Po tome je bila čuvena kafana "Štolc" u zgradi hotela "Kraljica Marija" (danas "Vojvodina"), u koju su odlazili vodeći poslovni ljudi, visoki kraljevski oficiri i drugi uglednici.
Jedan od najupečatljivijih i najlepših kafanskih objekat je na Trgu mladenaca - Adamovićeva palata koja je pripadala bogatoj i uglednoj varoškoj porodici Adamović, čuvenoj po proizvodnji kvalitetnog vina i konjaka. Podignuta je 1911. godine kao prva novosadska trospratnica sa dva ulaza, lokalima u prizemlju i velikim i luksuznim stanovima na spratovima.
U prizemlju, u lokalu na uglu nalazila se veoma posećena kafana "Elita", koja beleži najbolje poslovanje u vreme gazdovanja Žige Mezeija koji uvodi po prvi put u varoši služenje bele i crne turske kafe, obezbeđuje štampu za goste, igranje šaha i bilijara, ali i cigansku muziku. Tu se igrao čardaš, a čule su se i melodije starih ruskih pesama. Danas se na mestu "Elite" nalazi restoran "Marina".
„Kasino” nikad nije zatvaran
Novosadski "Kasino" i beogradska "Poslednja šansa" su verovatno jedina dva mesta u zemlji koja se od osnivanja nikada ne zatvaraju. Obe kafane su stare i predstavljaju "poslednju šansu" za one kojima noć nije bila dovoljno duga. Jedina obaveza gostiju "Kasina" je da negde oko šest ujutro izađu ispred kafane sa pićem u ruci i sačekaju da spremačica završi svoj posao, nakon čega ponovo mogu da se vrate. Do pre nekoliko godina, ona je bila utočište pijanim klincima, boemima i propalim muzičarima, a u poslednje vreme je malo ispeglana i doterana, ali se i dalje nikad ne zatvara.
