Izvor: Radio 021, 27.Dec.2016, 22:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke po Železari "Smederevo"
Veoma je neugodno što Evropska komisija sumnja da je podrška države Srbije smederevskoj železari bila znatno veća nego što je oficijelno objavljeno, ali suštinske nevolje su pad cene čelika i višak svetske produkcije, pa se procenjuje da će naredne godine širom globusa peći zatvoriti blizu dve stotine čeličana.
Piše: Živan Lazić
Hoće li jedini naš prerađivač nastaviti da proizvodi zavisiće ne samo od ambicija novog vlasnika, kineske firme >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << "Hestil", već i od spremnosti Evropske unije da toleriše ekstremne državne subvencije smederevskoj fabrici nakon što je "US Steel", bivši vlasnik, 2011. godine napustio Smederevo, a pre dolaska novog. Od početka 2012. do 1.maja 2015. iz državne kase samo za plate zaposlenima u Železari izdvojeno je 300 miliona evra.
Tu, međutim, nije kraj. Srbija je u mnogo dužem razdoblju indirektno pomagala umanjenjem poreskih dažbina, isporukum struje i gasa po beneficiranim cenama, a u tržišnoj privredi se i ovakve povlastice smatraju subvencijama. Posebno je nejasno da li je 140 miliona evra državnog kredita dodeljenog Železari aprila prošle godine pozajmica ili subvencija.
Subvencije veće od investicija
Kako smo se potpisivanjem Sporazuma o stabilnosti i pridruživanju obavezali poštovati evrounijsku politiku u proizvodnji čelika, država je mogla subvencionisati železaru do 1. maja 2015. godine i to samo u visini polovine vrednosti investicija na koje se obaveže novi vlasnik. "Hestil" je najavio da će u modenizaciju uložiti 300 miliona evra, pa proizilazi da su poreski obveznici subvencionisali arbajtere u Smederevu mnogo više nego što su pravila dopuštala.
Visina državne subvencije ukazuje i na dublji problem, prevelik broj, preko 5.000 radnika i preuposlenost će biti problem i za novog gazdu. Čini se da bi perspektiva opstanka smederevske čeličane bila izvesnija da se vlasnik odučio da broj uposlenih svede na potreban nivo, prepolovi, a ne da izigrava dadilju.
Izvoziti sopstveni čelik
Unija je dosledna u vezi sa proizvodnjom i preradom čelika. Tako su čuvena poljska brodogradilišta na Baltiku kažnjena prinudom da višak državnih (poljskih) subvencija uplate u evropski budžet.
Kako će se proces završiti u slučaju smederevske čeličane zavsi od investicione aktivnosti "Hestila", ali i od spremnosti Srbije da sa Unijom iznađe rešenje prekomernih subvencija u nekoliko prethodnih sezona i predupredi eventualne pokušaje da se kineski čelik, pod firmom smederevskog, izvozi na tržište Starog kontinenta. Problem je i što se Srbija našla u društvu Kine, Brazila, Rusije i Ukrajine, optuženih da su tokom 2015. godine dampinškim cenama poremetili i evropsku proizvodnju i potrošnju.
U pozadini smederevskog pitanja je prevelika globalna proizvodnja čelika, čemu Kina sa pedeset odsto svetske produkcije itekako doprinosi. Jeste da je železo i danas neophodno u proizvodnji svih važnijih, a neophodnih potrepština, automobila, brodova, zgrada,...
Ali poslednjih sezona potražnja pada i ne prelazi 1,6, dok su kapaciteti svih fabrika na svetu 2,4 milijardi tona. Cena čeliku pada od početka svetske krize, unazad pet godina snižena je čak za dve trećine.
Umanjiti proizvodne kapacitete
Mada Kina ekstremnim subvencionisanjem dampinguje izvoz oko 400 miliona tona, i dalje ne poštuje svetski dogovor da proizvodnju obuzda. Posledice svi trpe. Samo tokom 2016. godine u prizvodnji čelika u Velikoj Britaniji je izgubljeno 17 odsto radnih mesta, dok je "US Steel" u aprilu otpustio četvrtinu radnika. Otuda strah od dampingom podstaknutog kineskog izvoza.
Velika većina železara godinama posluje sa gubitkom. Procenjuje se da je neophodno umanjiti prerađivačke kapacitete najmanje za 400 miliona tona kako bi cene čelika ponovo počele da rastu do nivoa koji donosi profit.
Ambicije Smederevčana su da za nekoliko seona proizvode dva miliona tona godišnje, pa se vidi da predstoji zatvaranje peći u cirka dve stotine železara kapaciteta ovdašnje. Pritisak na zatvaranje čeličana biće najveći upravo u SAD i Zapadnoj Evropi, gde je cena rada, time i proizvodnje, najviša.
Reciklirani čelik
Nikome nije lako da zatvori značajan kapacitet kakva je železara. Belgija i Italija su takođe na tapetu EU upravo, pošto su, težeći očuvati domaću industriju železa, počele sa subvencijama.
Čini se, pak, da je rešenje ne koristiti čelik pretopljen od rude, već se orijentisati na čelik dobijen recikliranjem od isečenih brodova, iz srušenih zgrada... Džulijen Aldwurd, profesor metalurgije na Kembridžu, smatra da u budućnosti godišnje neće biti potrebno više od 1,2 milijarde tona čelika dobijenog iz rude. Sve ostalo dobijaće se recikliranjem i već sada su veliki gradovi i brodogradilišta istovremeno i rudnici za reciklažnu proizvodnju čelika.
Broj uposlenih i u klasičnim čeličanama će se stalno smanjivati, tim pre što se produktivnost u čeličnoj industriji udvostručuje na svake dve decenije. Razvoj robotike dramatično će smanjiti broj radnika ne samo na šljakerskim mestima kakvih je bezbroj u klasičnoj čeličani.
Primer čeličane u Port Talbutu (Vels) je zastrašujući. Na početku, 1952. godine, u fabrici je radilo oko 1.000 zaposlenih, nakon krupnih tržišnih turbulencija pre četrdesetak godina, za 30 odsto veću proizvodnju bilo je dovoljno 420 radnika. Sa instaliranjem robotskih kranova i kompjuterskih komandi, za 24 časa rada biće dovoljno dvadesetak uposlenih.
Premijum cene finijeg čelika
Stoga nije čudno da Volfgang Eder, predsednik Svetske asocijacije za čelik, ističe da će u SAD i Evropi opstati samo proizvođači koji se usmere na proizvodnju najkvalitetnijih vrsta čelika, koje još uvek postižu premijum cene.
Možda je u prošlosti bilo profitno proizvoditi veće količine. U budućnosti, pak, ne samo profitnu, već i perspektivu golog opstanka imaće samo oni evropski i američki proizvođači koji se usmere na najkvalitetnije tipove čelika.
To je pouka koja bi morala doći do ušiju i novih vlasnika smederevske čeličane, ali i nadležnih u Srbiji. Malo vajde će biti ako "Hestil" u sledećih nekoliko godina očuva (pre)uposlenost, ograničeno investira u modernizaciju i ostvari neki profit, a posle zapadne u nevolje. Na duži rok, mnogo je efikasnije investirati više, usmeriti se na finije i zahtevnije forme čelika, makar i po cenu redukcije inače ekonomski neopravdano velikog broja radnika.
Autor: 021.rs
