Izvor: Politika, 26.Apr.2010, 14:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj zadatak je da ulepšam ljudsko lice
Stručnjak za estetsku hirurgiju priča o fudbalu i dresu koji je ostavio Siniši Mihajloviću, pljački u Vukovaru, svom ruskom poreklu, snazi Nikija Laude, susretu sa Pratibom Pratil, povećanju grudi, usana, penisa...
Dimitrije Panfilov je poseban čovek. On, što narod kaže, radi i na „struju” i na „baterije”. U pozitivnom smislu, naravno.
Diplomu Medicinskog fakulteta stekao je u Beogradu, a vrhunsko hirurško znanje u Nemačkoj. Ipak, opisujući svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zanate tvrdi da je – „psihijatar sa skalpelom”i kaže:
„Kad u moju bolnicu za estetsku hirurgiju Kliniku „Olimp”, u Novom Sadu, dođe pacijent moram da se unesem u njegovu dušu da bih postavio pravu dijagnozu. Jer, ako on ima psihičko oboljenje onda je operacija opasna za obe strane... Kao novinar sam glavni i odgovorni urednik „Estetik njuza”, časopisa iz Bona, koji je globalni servis eksperata za estetsku i plastičnu hirurgiju... A prošlog oktobra je, na sajmu knjiga u Beogradu, bila moja zbirka pesama: „Ispovest cvrčka” koju je objavio „Orfeus”, a pohvalili su je Vida Ognjenović, Matija Bećković, Milutin Popović Zahar”...
Dva puta se ženio. Sa Dragicom, anesteziologom, ima dvojicu sinova: Aljošu, inženjera, i Denisa, arhitektu, i od njih troje unučadi. Već šesnaest godina živi sa Sanjom, profesorom književnosti.
Odakle ste krenuli u život?
Rođen sam 19. januara 1945. godine u Županji, ali pupak mog univerzuma vezan je za Vukovar. Tu sam odrastao, završio osnovnu školu i gimnaziju. Kad sam jednom, kao turista, spavao na Tahitiju, koji je priznati raj na zemlji, sanjao sam moju malu adu, preko puta Vukovara, na Dunavu, pa su mi 1991. amputirali taj pupak...
Koje još uspomene imate sa Tahitija?
Igrao sam fudbal za juniore Borova. Bio sam obeležen brojem jedanaest, a „jedinicu” je nosio Ratomir Dujković. Dvadeset godina kasnije moj dres je, u Borovu, obukao Siniša Mihajlović. Ima tu nešto... I onda sam, na Tahitiju, u fudbalskom obračunu dva ostrva, igrao za „moje ostrvo”. Posle naše pobede ponuđeno mi je, ali stvarno, da tu ostanem i budem igrač i trener. Ipak, žena me je podsetila na decu, specijalizaciju...
Po čemu još pamtite Vukovar?
Po lepom životu i radu od početka osamdesetih, posle specijalizacije u Nemačkoj, do početka rata. Estetske zahvate sam radio u državnoj bolnici po legalnom dogovoru pola para njima, pola meni. Kuća moje porodice imala je dvadeset dve prostorije, veliko dvorište, hlad od oraha... Tu su održavane zabave za telo i duh koje su prozvane „panf-ilijade”, zbog Homera... Otvorio sam i dnevnik kuće koji sam nazvao „Knjiga otisaka” u koju su se dosad upisala 1072 čoveka iz četrdeset sedam nacija. Prvi se upisao moj otac. Napisao mi je: „Sine, budi uvek čovek”.
Šta biste rekli o svom poreklu?
Ja ne samo da sam Rus, nego sam i još „gore”: donski kozak. Moj deda je bio pukovnik u carskoj armiji. I 1919, kad se desila ona zbrka u Oktobarskoj revoluciji, kad su „crveni” navalili, on je otišao u emigraciju s najstarijim sinom, koji je tada imao deset godina. Bio je to moj otac Evgenij. A ja sam se, u zadnjem popisu upisao kao „Jugorus”. Sticajem okolnosti, u Staročerkasku, polagao sam kozački ispit, pa sad imam diplomu da sam krimski kozak broj 539. A dobio sam i čeličnu sablju sa ugraviranim imenom!
Kako je bilo 1991. godine?
Kad je počeo rat i lov na ljude, ponovo sam otišao u Nemačku. Iz kuće sam tada uzeo samo tri stotine slajdova, deset diploma i „Knjigu otisaka”, Zenge su mi uzele šunke i kobasice, a naši oslobodioci su me oslobodili od svega ostalog. Posebno mi je žao mojih filmova iz serije „Cik-cak po globusu”. To su moje putopisne emisije od Singapura do Tahitija i od Havaja do Rio de Žaneira, koje su osamdesetih emitovane na Prvom programu jugoslovenske televizije.
Kako vas je dočekala Nemačka?
Licenca za rad mi je istekla, jer je prošlo više od deset godina od kako sam radio u Nemačkoj. Prvih pet meseci živeo sam kao klošar, Ipak, krajem 1991. godine dobio sam pravo da budem lekar u bolnici. Potom sam 1995. otvorio ordinaciju, a dve godine kasnije i Kliniku za estetsku hirurgiju u Bonu! Ova klinika je 2002. godine proglašena za najbolju u Nemačkoj. Međutim, Nemci su uveli ogromne poreze za estetske hirurške zahvate, pa sam 2007. prodao većinski deo klinike u Nemačkoj i osnovao Kliniku „Olimp” za estetsku hirurgiju u Novom Sadu.
Kakvu ulogu imate u svetu?
Sem činjenice da sam glavni i odgovorni urednik „Estetik njuza” predsednik sam, a i gostujući profesor, internacionalne Akademije za estetsku i plastičnu hirurgiju (IAAPS). Vanredni sam profesor na Univerzitetu u Viljnusu, u Litvaniji. Napisao sam deset knjiga iz struke, a „Estetska hirurgija mozaika lica” je u Americi proglašena za najbolji udžbenik te vrste na svetu! To je ogromno priznanje za jednog malog čoveka iz male zemljice, kao što je naša.
Zašto vaši sinovi nisu lekari?
Na poseban način sam ih pozvao u moj zanat i oni su odustali od medicine. Poređao sam sve moje knjige o ovoj nauci - jednu na drugu. Poslednja je bila na visini od dva metra i dvadeset tri centimetra, a ja sam pola metra niži. I rekao sam im: „Ako hoćete da budete lekari sve ovo morate da pročitate i naučite”. I obojica su našli zanimanja koja manje zahtevaju.
Šta ste sve radili?
Nekad sam radio rekonstruktivnu hirurgiju, a sad sam se povukao samo u plastičnu i estetsku. Naradio sam se u Nemačkoj. Bio sam 1976. godine dežurni kad su u kliniku doneli Nikija Laudu, vozača formule 1, kome se zapalio bolid. Njegov život je bio ugrožen zbog količine gasova u krvi i vrelog vazduha koji je udisao, a imao je i površinske povrede. Učinili smo šta smo mogli. Ali, njega je, pre svega, spasla unutrašnja snaga, želja za životom. I on je za šest nedelja sedeo u novom bolidu i ponovo postao svetski prvak!
I, šta je sad vaš posao?
Evergrin u estetskoj hirurgiji su operacije nosa. Prve su rađene šesto godina pre Hrista u Indiji. Hirurg se zvao Susruta. Tada su lopove i brakolomce kažnjavali odsecanjem nosa. Imao sam čast da budem peti nosilac Susrutine medalje u svetu. Uručila mi ju je 2004. godine predsednik Indije gospođa Pratiba Patil. To mi je najveće priznanje koje sam ikad dobio.
Ko su vaši pacijenti?
Pre trideset godina je bilo devedeset odsto žena, a sad se povećao broj muškaraca. Ima ih oko dvadeset odsto. Kod nas, u Novom Sadu, pored prepravke nosa najviše se traži povećanje dojki i usana. A moj zadatak, odnosno specijalitet je, ne samo podmladiti, već i ulepšati ljudsko lice, a da se ne vidi da je nešto rađeno. Imam više od trideset metoda rada za ulepšavanje lice, a da lik ostane isti.
A šta traže muškarci?
I kod njih je popravka nosa na prvom, a kapci na drugom mestu. A, traže i doterivanje lica, pa liposukciju... Pregovori s pacijentom, uz prikazivanje slajdova i skice s planom rada, traju i do četrdeset pet minuta.
Da li je vaš posao umetnost?
Mi koji to radimo tvrdimo da je estetska hirurgija humana primenjena umetnost. Ona je, po nama, osma umetnost. Pre nje to su: slikarstvo, vajarstvo, arhitektura, muzika, književnost, pozorište i film. U našem poslu važe pravila najboljih umetnika sveta: Leonarda, Mikelanđela, Rodena... I bez osećaja za umetnost niko ne može da bude vrhunski estetski hirurg.
Da li ste nešto radili na sebi?
Jesam. Zamolio sam, pre sedam godina, koleginicu iz Brisela, Helgu Eder, da mi zategne gornje i donje kapke. Baš mi je smetao moj pospani izraz lica. I sad imam mnogo svežiji pogled na svet. I sam sebi sam isisao salo iz podbratka...
Koliko se traži seksualna estetika?
Ova vrsta estetike je do pre petnaest godina bila nepoznata, a ja je radim još od tada. Žene traže smanjenje stidnih usana i povećanje dojki, a muškarci povećanje i podebljanje penisa. To su, relativno jednostavne operacije, ali donose veliko zadovoljstvo pacijentima. Jer, jedan centimatar duži penis je jedan kilometar više u glavi muškarca. Takvi muškarci mogu, bez kompleksa, da izađu pred svoju partnerku goli, a ne moraju, prethodno, da spuštaju zavese...
A da li ima suprotnih želja?
Nisam ih čuo od mojih pacijenata, ali imam, na predavanjima sliku crnca kome je penis toliki da je mogao da ga zaveže u čvor, a na drugoj strani prikazujem sliku, gde penis izgleda kao dugme. I jedno i drugo je anatomska nepravda, a nesrećan je i onaj prvi, jer nema gde da stavi to čudo...
Koji je moto vaše klinike?
Ima ih više. Evo nekih: „Smešak je najkraće rastojanje između dva ljudska bića”; „Mi od lepih žena pravimo još lepše, jer ružnih žena i nema, ali ima muškaraca koji tu lepotu ne umeju da nađu”. „Klinika „Olimp” je hram lepote za boginje i bogove”. „Ako je za trgovca mušterija kralj, pacijent je za mene Bog”.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 25/04/2010]
