Izvor: Radio 021, 10.Okt.2016, 10:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mićko Ljubičić: Višedecenijski napredujemo ka dnu
Dragoljub Mićko Ljubičić predstaviće Novosađanima novu predstavu "Danas nam je divno DNO" 16. oktobra u Novom Sadu, a u intervjuu za 021.rs najpopularniji Indeksovac govori o propadanju društva, preletačima, dominaciji kiča i nemorala, ali i o tome ko ostaje u Srbiji.
U karijeri koja traje više od 30 godina glumio mnoge autoritete na ovim prostorima. Doveo je "Tita po drugi put među Srbe", bio je Milošević, Đinđić, Koštunica, Nikolić, a najnovijim imitacijama Vučića >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << dokazuje da je car go.
U "Divnom dnu" u prvi plan stavlja "predstavnike društva": starlete, kriminalce i privatnike, pop-privatnike, kao i urednika tabloida. Vodio je "Lekoviti šou" u kojem je ljude lečio od "vođoljublja", rada, pravog novinarstva i od nepristajanja na uzimanje mita. U pesmi "Truba" je pevao da je "truba država gde se razum ne zadržava" - deset godina kasnije - situacija se nije promenila. U Novom Sadu će publici prirediti proslavu jednog Dna.
Mićko: Reč je o skraćenici za tabloid "Dnevne novine i oglasi" čiji se jubilej postojanja proslavlja i predstave je zapravo o tome. Naravno, u pitanju je igra reči i početnih slova koja upućuju na to šta je postalo naše novinarstvo, barem ono tabloidno. Ipak, to je paradigma za jedno dublje dno u kojem mi obitavamo već izvesno vreme i bojim se da i dalje padamo. Dno je jedan proces, kod nas ne postoji dno u smislu da padate i u jednom trenutku udarite o nešto i to vas zaustavi. Mi imamo jedno konstantno i sigurno propadanje svih moralnih i društvenih vrednosti. Na sceni je pojeftinjenje svega, a u najgorem smislu pojeftinjenje čoveka i svih ljudskih vrednosti. To je ono što oslikava ova predstava.
021: Kako smo stigli do ovog dna je negde već i poznato. Kako ste vi i Voja Žanetić stigli do Dna koje se tiče predstave?
Mićko: Želeli smo da zajedno, posle nekih 15 godina, prokomentarišemo ovo u čemu se nalazimo. Našli smo da su knjige "Nacionalni park Srbija" dobar oslonac za predstavu i odlučili smo se da napravimo osnovu na intervjuima sa raznoraznim endemskim vrstama koje oslikavaju čitave socijalne grupe u našem okruženju. Pošto se sedam puta presvlačim u toku predstave, da bismo održali dinamiku odlučili smo da vezivno tkivo bude sazivanje vanredne konferencije za štampu, koju mi gledamo non-stop, a njen glavni junak je naravno premijer. Kroz tu smenu učesnika rijalitija, starleta, penzionera, popova, konferencije za štampu, uspeli smo da nađemo put da kažemo šta želimo.
021: Pomenuli ste presvlačenje. Delujete li sebi kao amater kada pogledate koliko su se puta neki ovdašnji političari "presvlačili"?
Mićko: Kako da ne. Za mene jedina opasnost na sceni je da ne pobrkam likove kada krenem u presvlačenje, ali ne vidim da bi to bilo nešto novo, jer se ovde mnogi presvlače u letu i ne znaju šta su, šta su bili, šta će biti sutra, a neretko ne znaju niti iza kakve partije ili ideologije stoje u određenom trenutku. To su ti preletači kojih ima više nego ikad, čime se objašnjava nenormalna količina članova vladajuće stranke. Međutim, to nije novost za SNS, jer se to dešavalo i DS-u, DSS-u, JUL-u. Kad god se oseti neka uticajna interesna grupa, a u Srbiji to zovemo stranka, tako se osobe željne moći, novca i privilegija priklone toj grupi i tako nastaje pokret. Ovakva situacija nije bila ni u Savezu komunista. Oni su imali nešto drugačiji kriterijum i mora se priznati da su odnosu na ove današnje, koje postoje u strankama, bili pojam moralnih vrednosti.
021: I onda se dogodi da se cela vladajuća garnitura pojavi na proslavi rođendana televizije jednog velikog "presvlakača". Ironično je da se ta proslava dešava skoro istovremeno sa premijerom vaše predstave u kojoj vi govorite upravo o tom dnu. Znači li to što su se premijer i ministri pojavili na toj proslavi da je ozvaničena kič kulturna politika Srbije?
Mićko: Mislim da je samim njihovim prisustvom u etru te televizije i drugih emitera ozvaničen sav taj kič, koren neukusa i nedostatka svih moralnih i ljudskih vrednosti. Ipak, to je ozvaničeno još devedesetih godina kada su takve televizijske stanice počele da nastaju. Vlasnik televizije o kojoj mi govorimo je dokazao da se može istrajati ako se ide principom manjeg otpora koji se manifestuje kroz tezu da narod nešto želi da vidi. Duboko sam uveren da teza kako narod zaista želi da gleda najjeftinije španske, meksičke i turske serije, prosto ne stoji. Ne, narod gleda ono što su vlasnici spremni da najmanje plate a da zarade najviše, bez ikakvog ulaganja u kvalitet koji je mogao biti domaći.
021: Ta jeftina zabava se prelila i na informativni program.
Mićko: Informativni program ne zaostaje po kiču, šundu, nemoralu, sopstvenoj privatizaciji i na kraju po zloupotrebi ogromnog rejtinga publike koja je zakovana ispred televizora. Zakovana je zato što se u višedecenijskom napredovanju ka dnu stiglo ne samo do moralnog, nego i egzistencijalno osiromašenja, pa taj televizor predstavlja najjeftiniji način da o nečemu budete obavešteni. Kada je to polazna teza, onda su oni koji vas obaveštavaju u velikoj mogućnosti da manipulišu vašim čulima. Još ukoliko smo opterećeni egzistencijom od prvog do prvog, onda naši mozgovi žele da pobegnu, i to je jedan klasični eskapizam u zabavu. Pošto nema skupe zabave, dajte nam jeftinu. Nekada je postojala jedna takva televizija, sada ih ima gomila, a prag se dotle pomerio da imate emitera koji ne prikazuje ništa drugo do rijaliti program.
021: I kada narod pokrene peticiju za ukidanje takvog rijaliti šoua, ministar kulture da šamar izjavom da prebace na drugu stanicu. Koliko vlast uopšte želi da prepozna zahteve građana?
Mićko: Svaka pametna vlast, a kod nas je to oksimoron, koja drži do sebe i želi da opstane na pozicijama morala bi da se okrene ka marginalcima. Ne samo ka svojim glasačima koje je hipnotisala, dala im posao preko veze ili neku poziciju, nego i na one koji ne pripadaju nikome. Ti ljudi, koji ne pripadaju, umeju da kažu strašno zdrave i jednostavne istine. Oni su zanimljivi jer nisu simpatizeri stranaka, nego simpatizeri egzistencije i običnog života. To su ljudi koji samo žele da žive, a najčešće su, posebno u Srbiji, osuđeni da preživljavaju. Vlast bi zapravo trebalo da mnogo više sluša taj deo naroda, jer oni nisu zadojeni niti zavedeni bilo kakvom ideologijom. To su obični ljudi i oni predstavljaju okosnicu, jer njih zapravo ima najviše. Ako ste spremni da se ne uljuljkate u preterane hvalospeve poslušnika i da prihvatite kritike i savete "običnih", onda postoji šansa da opstanete na poziciji, jer ćete raditi u korist društva.
021: Zvuči kao jednostavan recept, ali istovremeno deluje da ga se političari u praksi ne pridržavaju.
Mićko: Deluje strašno jednostavno, ali ustvari svaka vlast upadne u istu zamku, okruži se poslušnicima, koji određuju šta će doći do njih. To je ona priča da Tito nije znao da narod u Jugoslaviji živi loše, jer su mu poslušnici pokazivali samo dobro. Danas ta priča ne važi, jer imamo društvene mreže, možete da budete obavešteni o stvarima koje vam niko ne filtrira. Imate priliku da direktno komunicirate sa ljudima i niko više ne može da se krije iza toga da nije znao. Svako ko je na javnoj funkciji dužan je da odreaguje na mišljenje građana, a ne da ih ignoriše.
021: Ipak, pre deset godina ste se u pesmi "Truba" pitali dokle će biti Srbija zemlja što samu sebe ubija. Imate li odgovor sada?
Mićko: Imam, ali nisam siguran koliko će se dopasti ljudima. Postoje narodi, u koje mi možda spadamo a voleo bih da grešim, kojima nije dato da opstanu. Ja se bojim da ćemo kako srljamo ka dnu stići do nacionalne irelevantnosti. Svet Balkan posmatra kao remetilački faktor, neko mesto koje stalno tinja, proizvodi sukobe, koji ponekad budu zloupotrebljeni na nekom višem nivou. Ali, ako posmatramo samo nas, vidimo da od toga nemamo nikakve koristi i da nas to vodi ka jednom izopštenju. Nacije brinu o sebi kroz kulturu, jezik, kroz postojanje istorije, ali se okreću ka sadašnjosti i budućnosti. Takve nacije napreduju, a ostale, među kojima smo mi, konstantno gledaju u prošlost, a ne gde ćemo danas ili sutra živeti. Mladi odlaze napolje da budu motorna snaga drugih zemalja, a ovde ostaju stari i nemoćni, oni koji nisu mogli da odu u inostranstvo. To je sve jedna staza prema nestajanju ili prema nevažnosti, gde ni na šta nećemo moći da utičemo.
021: Ostaje negativna selekcija.
Mićko: Tako ispada, što je strašno za nas koji smo ostali, jer gledajući tako mi smo ti loši. Ali hajde da ne kažemo to tako, nego još strašnije, zbog čega i dalje imamo toliki odliv mozgova? Pa zato što ovde mladi ovde ne vide svoju budućnost. A ako ti ljudi koji su se obrazovali ovde i u svetu se smatraju priznatima, ako oni ne vide budućnost, ko onda vidi? Ispada da je vide samo oni koji neće da rade, niti ih interesuje svoja ili budućnost njihove dece. To je to dno prema kojem mi neprestano idemo.
Autor: Zoran Strika - strika@021.rs
