Izvor: Politika, 01.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kritika u potrošačkom vremenu
Mladi kritičari nemaju priliku da se ostvare kao stvaralačke ličnosti i često misle da im sve neprilike dolaze od očeva i prethodnika
Matica srpska iz Novog Sada objavila je dvotomno delo akademika Predraga Palavestre „Istorija srpske književne kritike (1768–2007)”. Ovo životno delo akademika Palavestre obuhvata vreme od Zaharija Orfelina do današnjih dana. Kapitalno delo, kakvo nemaju ni moćnije kulture od naše, zaokružuje raniji veliki projekat (objavljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u 25 knjiga) Matice srpske i beogradskog Instituta za književnost. Palavestra precizno, odmereno i ciljano, često oštro i polemično, piše o srpskim književnim pravcima i njihovim tumačima u protekla dva i po veka. Urednici i recenzenti knjige su Miro Vuksanović, Slavko Gordić i Milivoj Nenin.
Književna kritika je kod nas relativno mlad književni rod, nastala je tek u drugoj polovini XVIII veka?
Kao najmlađi književni žanr, književna kritika se kod Srba javila kad i u drugim evropskim književnostima. U kritici nikad nismo zaostajali za velikim svetom. U XVIII veku, istovremeno sa Orfelinom i Dositejem, kritiku supisali Lesing i Kolridž. Bjelinski i Sent-Bev su bili savremenici Jovana Sterije Popovića, Černiševski nešto stariji od Svetozara Markovića i Laze Kostića. Bogdan Popović i Jovan Skerlić bili su savremenici Anrija Bergsona, Benedeta Kroče i Gistava Lansona, Branko Lazarević je išao ukorak sa T.S.Eliotom, Alberom Tibodeom, Đerđom Lukačem i Františekom Šaldom. Impresionizam, marksizam, formalizam i strukturalizam u kritici imali su svuda iste kulturološke osnove.
Posebno poglavlje ima jedino Pavle Popović?
To je tehničko pitanje. Ova „Istorija srpske književne kritike”je štampana u dva približno jednaka toma, tako da je Pavle Popović u razdvajanju rukopisa dobio mesto na čelu druge knjige, koja je posvećena posleratnoj kritici, umesto na kraju prve knjige,koja se završava porazom građanske kulture. Svoje izdvojeno mesto Pavle Popović je stekao kao pouzdan istoričar književnosti i književni kritičar, kao naučnik i javni radnik, kao inicijator diferenciranog jedinstva južnoslovenskihknjiževnosti koje se, iz istorijskih i političkih razloga, raspalo pre nego što se ta vizija jugoslovenske civilizacije ostvarila i učvrstila. Pavle Popović je bio učitelj, pažljiv i predan naučnik, a istovremeno i pronicljiv kritičar, izvrstan stilista čije se naučne studijedanas čitaju kao biografski romani.
Najobimniji ogledi su o Jovanu Skerliću i Bogdanu Popoviću, predstavnicima moderne?
O Skerliću i Bogdanu Popoviću sam pisao opširnijezato što oni nisu bili samo književni kritičari nego tvorci mišljenja svoga vremena, vaspitači ukusa, učitelji nacionalne energije. Oni su učvrstili temelje prosvećene srpske građanske elite. Njihov ugled osećao se i održao kroz čitavo XX stoleće, njihovi uticaji se osećaju još i danas, ne toliko u sudovima, koliko u poretku vrednosti koje su oni ustanovili, u stilu i rečenici dobrih kritičara. Čak i oni koji su iz ideoloških i književnihrazloga rušili njihove autoritete, primili su nešto od njihovog učenja.
Ni jedan ni drugi, kao ni većina prosvećenih Srba, kažete, nisu imali „poklonički i patetični odnos prema sopstvenoj naciji”, nisu padali u zanos romantičara?
Uz prikaz onoga što su Bogdan Popović i Jovan Skerlić govorili o književnosti, ukazao sam i na njihove ocene o karakteru srpske građanske kulture i na njihove antropološke postavke o nacionalnom mentalitetu. Obojica su bili istinska duhovna elita svoga vremena, književnici i kritičari podjednako koliko i tumači najzdravijih ideja u modernizaciji srpske kulture. Nauk tih starih učitelja obradio sam i kroz sliku njihovihideja o Evropi i Balkanu, o populizmu, školstvu i prosvećivanju, o nezdravoj sebičnosti i političkim omrazama, o individualizmu i arivizmu, o skorojevićima, bankokratiji i nacionalnom samoljublju, o crkvi i književnom jeziku, o srpstvu i jugoslovenstvu – o svemu onome što je do danas ostalo živo iaktuelno.
Značajan prostor ste posvetili Isidori Sekulić i zaboravljenom Branku Lazareviću, predstavnicima „stvaralačke kritike”?
Isidora Sekulić i Branko Lazarević nisu bili samo zastupnici i tumači stvaralačke kritike. Oni su u kritici bili nosioci vere u snagu slobodnih ideja i stvaralačkog individualizma. Oboje su pokazali da bez slobodne ličnosti nema slobodne kritičke misli, i da se ta misao ne gasi ni u nevremenu, ni u političkom progonstvu. Obradio sam ih kao srodnike koji su išli raznim putevima i na različitim stranama branili svoju ličnost i svoje pravo na sopstveni sud. Taj sud nije ni bio pisan da se drugima dopadne nego da razdrma i pokrene duhove svoga vremena.
Šta se podrazumeva pod „beogradskim stilom” u našoj kritici?
Pod „beogradskim stilom” podrazumeva se jasan, razgovetan i određen izraz, čista rečenica u kojoj se za mačku kaže – mačka, stil u kojem se stvari nazivaju pravim imenom i koji svako može lako da razume. Taj „beogradski stil” srpske kritike formirao se na logičkoj rečenici koja ima svoj smisao i jasnu poruku, svoj podmet, prirok i objekat, rečenicu koja o svemu govori razgovetno i ne prodaje maglu mudrosti ni veštinu praznoslovlja. Taj stil je podigao i vaspitao srpsku književnu kritiku. Kada se taj stil pokvario, zamaglio i zamutio, kako bi izgledao što učeniji,književna kritika je izgubila svoju komunikativnu moć i dijalošku funkciju. Stručna kritika je počela da se piše za stručnjake, novinska za ulično tržište. Kritika se ne može održati na mutnim dvosmislenostima, na praznom zveketu retoričkih fraza i opsenarskom vatrometu pomodnih pojmova. „Beogradski stil” je danas nužan i u društvenim odnosima i političkomživotu. Kod nas dvosmislenosti, laži i retoričke obmane predstavljaju vrhunac javne i političke veštine,mudre lukavosti i zamajavanja „dok majstori ne odu”. Jasnu, jednostavnu i određenu rečenicu treba vratiti u savremenu kulturu i, samim tim, u današnju književnu kritiku.
Zoran Radisavljević
-------------------------------------------------------------
Niko ih ne priznaje
Šta mislite o novim, mladim kritičarima?
Mi i danas imamo lepih kritičarskih talenata, ali nemamo jasnu i definisanu kulturu u kojoj bi ti kritičari mogli slobodno da se iskažu i da sazru. Pratim rad tih novih kritičara i zapažam da njih danas svako iskorišćava, a niko ne priznaje. Imamo vrednih, pametnih i valjanih novih kritičara, koji umeju da misle i da pišu, alisu izgurani na krajnju marginu društvene kulture. Oni nemaju priliku da se ostvare kao stvaralačke ličnosti i često misle da im sve neprilike dolaze od očeva i prethodnika. Srećna je okolnost da u novoj srpskoj kritici deluje i dosta pametnih žena, koje su moderno obrazovane, dobro znaju strane jezike, slobodno se kreću u svetu savremenih ideja, lepo pišu, ne obaziru se na ulična nadmetanja, imaju smelu viziju svoga prava. Njihova imena se mogu sresti u boljim novinama i časopisima, mnoge su zaposlene na univerzitetima i u Institutu za književnost, na slavističkim i komparativističkim katedrama u inostranstvu. Istorija našeg doba je pokazala da nasilnička i potrošačka vremena nisu naklonjena kritici. Vazduh koji kritika udiše može se prorediti i zagaditi, ali se kritički duh i kritička misao ne mogu ugasiti.
[objavljeno: 31/12/2008]
