Izvor: Luftika.rs, 12.Jun.2019, 02:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kome i zašto (ne) verujemo?
Ako izuzmem religije i verska opredeljenja kao stvar slepe vere, jer ništa u njihovim temeljima nije stvar juče, danas i sutra, već ubeđenje ili ideologija, neprestano postavljam pitanje svetu oko sebe, a najpre sebi… u šta, u stvari, verujem?
Slepo i bezuslovno, uslovno i iskustveno?
Svejedno, vera u bilo šta u određenoj zajednici i društvenom trenutku zavisi od svega unutar nas i svega oko nas, pa je sklona promeni, iskušenjima, gresima, pominjanju bogova i kamenja, zloupotrebi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << neplaniranim odsustvima i slučajnim dolascima.
‘U sebe, sebi najpre, svojim očima, dušo, intuiciji, pa svemu ostalom…’ reklo je mini okruženje u virtuelnoj stvarnosti u mini anketi.
‘A ljudima, supružnicima, partnerima, prijateljima, lekaru, učiteljici, sudiji, inspektorki, policajcu, vlasti, sistemu, državi?’, pitanja su na koja su odgovori obavezno imali o pojašnjenja da je to, kao i u slučaju pijačne prodavačice domaćeg kajmaka ili pasulja, kompleksno i zavisi od svega. U stvari, ni od čega konkretno, ali od svega pomalo. I verovatno je to i istina, ali problem nastaje baš tu, kod istine. Čini se da je samo manjina na nju spremna.
Očekivano.
Jer istina je i slepa i gluva i nepokretna i uvek nađe svoj put mimo tebe ili mene. I ume da zaboli, da, ali koliko bola treba za život u laži, a?
Vera u sebe je dragocena, slažem se, ali da li je zaista istinita ili samo ‘proizvod’ nametnutih očekivanja svega i svih oko nas? Lajfkoučevi ili treneri života, posesivni ili bogati roditelji, ‘loše’ okruženje u školi, društvene mreže, adrenalinski izazovi 21. veka i neizostavno mediji…
Kako god, sve je manje vremena i prostora da o sopstvenom verovanju i sami razmišljamo. Sećate se tišine i zapitanosti u kojoj ste ponekad zaticali pretke, kolege, decu? Verujem da su ih u tim trenucima na ispit života stavljale baš ove dileme.
Verujem, ne tvrdim.
Ali sam ipak spremna da otvoreno priznam:
– ne verujem ljudima, jer ljudi su ljudima postali zlo (ne svi i uvek, ali većina i prečesto)
– ne verujem državi koja radije gradi crkve, nego škole i bolnice
– ne verujem božjim izaslanicima u preskupim odajama i automobilima
– ne verujem kolegama/nicama, jer baštine i svakodnevno unapređuju prodaju ‘vera za večeru’ principa
– ne verujem većini lekara, moj problem i iskustvo
– ne verujem u prosvetu koja se bavi isključivo i jedino sopstvenim hijerarskijskim uspehom, seminarima za beg od kuće i obaveza, novčanikom i raspustom, a ne svojim poslom, da ne budem gruba pa da kažem ‘i svom našom decom’
– ne verujem u pravo i pravdu koju za novac brane stranačkim pristupnicama i mafijaškim vezama umreženi nosioci baklje, tužioci, sudije, advokati, lažni doktorati, stvarne pljačke naroda i prirodnih resursa zarad pohlepe i sticanja imovine ili privilegija, nasilnici, braća, sestre, snaje, šurnjaje, kumovi i ‘braćala’ po zlu
– ne verujem medijima, ali apsolutna nevera poslednju deceniju, a to nije lako kad si novinar/ka
– ne verujem u odsustvo želje, ali trenutno slepo verujem u sve manje prisustvo saosećanja, solidarnosti, razumevanja, čovekoljublja, razumevanje javnog dobra i još javnijih interesa svih nas
– nijedna moja nevera nije slučajna, već plod onoga što smo svi u nekom trenutku posadili, pa se tim korovom izraslim do nepodnošljivosti opet i iznova iznenadili…
Gubitak vere, samopouzdanja, spremnosti za suočavanje sa istinom čije lice nije u stanju da prepozna svako ili bilo ko ili mnogi među nama, težak je i kompleksan problem s kojim se duša, ta nevidljiva i najstvarnija stvar u ljudima, suočava bolnim životnim situacijama i saznanjima.
Poput onih da ti, kao u filmu, neko uz najdivniji osmeh i ‘baci pet!’ pokret rukom saopšti da ti je umrla majka. Ili da je počeo rat. Ili da ti je dete silovano. Ili da posle opreacije kancera u 55. godini moraš nazad na jadno plaćen posao od kojeg živiš, jer ne živiš, nego preživljavaš. Ili da ćeš ostati bez grejanja u novembru s tek rođenom bebom u stanu.
Ili da moraš u zatvor zbog toga što nemaš novac, jer novac je Bog bez granica razuma, a ti samo siromašan/na toliko da ne možeš da platiš čak ni najbanalniju prekršajnu saobraćajnu kaznu, pa zbog zatvora dobiješ otkaz, pa ti zbog otkaza deca ostanu gladna, pa ti ukradeš paštetu u prodavnici, pa te maltretiraju slični siromasi al’ u uniformi obezbeđenja, pa ti se čudi i krsti čitav komšiluk i ona ljubazna kasirka koja te je nekad baš gotivila…
I još uvek, dušo, veruješ u sebe i sebi, stvarno?
I ja.
Verujem sebi, ali tebi… sve teže i sve manje.
Nažalost.
Zašto nam vlast potura kukavičje konferencije, skupštinske cirkuse i crnu hroniku kao najbolju zabavu
.jpg)
