Izvor: Novine novosadske, 21.Jul.2012, 11:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ko će se menjati – Vojvodina ili Ustav?

Prvo ti ne daju ništa, pa ti onda od toga uzmu još malo – ovako su pojedinci doživeli odluku Ustavnog suda kojom se ograničavaju ingerencije vojvođanskih vlasti, Banat, Srem i Bačka nisu delovi Vojvodine, ona nema evropski karakter, a Novi Sad nije njen glavni grad. Istomišljenici >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << tvrde da nije u pitanju odluka Ustavnog suda već presuda autonomiji u ime centralizovanog aparata, kao i da su godinama čekali šesti oktobar, a umesto njega  dobili „Jogurt revoluciju, volume 2“. Drugi, pak, tvrde da “Vojvodina nije republika”, te da su osporene nadležnosti pokrajine ništa drugo do – korak ka otcepljenju.
Posle izbora, premijer pred izborom
Posle ovakve odluke, jedno je međutim jasno: ili će se menjati Vojvodina, kao takva ili Ustav, kao takav. Zbog packe onima koji smatraju da je posebnost Vojvodine neupitna, deo političke scene je likovao, deo kipteo od besa, ali je većina pogleda bila usmerena prema Banovini – ovakav ishod doveo je do zida pokrajinskog premijera Bojana Pajtića, koji je u prethodnom mandatu hodao po žici brižljivo birajući reči i merkajući interese Vojvođana i stavove svoje partijske centrale. U trenutku kada je postalo nemoguće biti „dobar momak“ i u Novom Sadu i u Beogradu, Pajtić je prelomio i presudu nazvao „brukom za Ustavni sud“, karakterišući je kao političku. Autonomaši su tu poruku sublimirali konstatacijom da je „Vojvodina dosta izgubila, ali je Pajtićevim jasnijim određivanjem nešto i dobila“ – međutim, očigledno je da su pred nama, ćosićevski rečeno „godine raspleta“ i da će se mnogi po ovom pitanju, bećkovićevski tumačeno, „ćerati još“.

Tražili odgovore, dobili pitanja
Paradoks u čitavoj priči predstavlja činjenica da je odluka Ustavnog suda, po prirodi stvari, trebala da pruži odgovor, a umesto toga je ponudila neka nova i otvorila brojna stara pitanja, na primer: zato se „prekrajanje“ Zakona o nadležnostima Vojvodine u određenim analitičkim krugovima tumači kao otvaranje Pandorine kutije i topljenje vrha ledenog brega? Istina, isti ti analitički krugovi, uz nešto sumnje u nezavisnost srpskog pravosuđa i izostanak političke konotacije u njegovom radu, veruju i da je nova Vlada, sužavanjem vojvođanske autonomije pre nego što je čestito i formirana, najavila šta se i kako može očekivati od nje.
Očekivano, posle odluke da Vojvodina ne samo da nema glavni grad i ne sme da ima kancelariju u Briselu, već u suštini nema prava da brine o vodoprivredi, šumarstvu, lovu i zaštiti životne sredine na teritoriji pokrajine, najoštrijim tonom se oglasio lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak. On je prokomentarisao da je veoma indikativno kako je prva žrtva „povratka u devedesetih“ baš autonomija Vojvodine „koja je bila i prva žrtva borbe za razbijanje Jugoslavije i uvlačenje celog regiona u krvavi košmar“, ali da je podjednako indikativno „što ta odluka dolazi nakon dogovora koalicije SNS, URS i SPS-a“. Nema u našim rečima separatizma, to su budalaštine, ali ja kao Srbin iz Vojvodine osećam svoju posebnost. Srbi iz Krajine su tražili svoju državu zato što su se osećali posebno, a mi tražimo samo jednu, elementarnu civilizacijsku tekovinu: pravo da odlučujemo o svojim resursima, a ne da Beograd proda vojvođanski Naftagas za „tepsiju ribe“ Rusima kako bi obezbedio podršku za Kosovo – rekao je Čanak, koji je istakao i neminovnost internacionalizacije pitanja Vojvodine, „jer bez rešenja tog pitanja, nema smirivanja tenzija“.

Logično, pored Pajtića i Čanka, svoj stav izneo je i predsednik vojvođanske skupštine i Saveza vojvođanskih Mađara Ištvan Pastor, koji je izjavio da je ova odluka „veliki šamar procesu decentralizacije, snižavanja nivoa donošenja odluka, povraćaju novca tamo gde se on stvara i principu pravičnosti“.
Dok je Pastor negodovao, Dveri i DSS su likovali, imajući u vidu da je njihova višegodišnja inicijativa sada dobila i zakonsku potvrdu. Obe ove stranke, svaka za svoj račun, veruju da je autonomaštvo zapravo separatizam u „jagnjećoj koži“, kao i da je stvaranje vojvođanskih „parainstitucija“ cementiranje puta ka sticanju uslova za državnost pokrajine, što je direktni atak na ustavni poredak.
Problem koji nije „od juče“
Pobornici autonomije, međutim, tvrde da nije problem samo u „rezanju“ nadležnosti, niti je pitanje položaja Vojvodine u državnom aparatu nastalo ovom odlukom – pored već spomenute privatizacije NIS-a, često se postavljaju i druga pitanja: ako pokrajina ne dobija 7 odsto budžeta, koliko joj pripada po Ustavu, kakav kredibilitet ova odluka ima? Zašto od 7 vojvođanskih dinara, 6 završi u centralnoj kasi? Zašto se ne donosi Zakon o finansijskim nadležnostima Vojvodine? Kako je Vojvodina od lokomotive bivše Jugoslavije postala nerazvijeni region u Srbiji? Ko je kriv što se u „žitnici Evrope“ uvozi kukuruz, ili jabuke? Zato je ova struja javnog mnjenja ubeđena da beogradski centri moći moraju da promisle zašto se na Karađorđu, ali i stadionima unutar Srbije od svih parola najglasnije skandira „Mrzim Beograd“ i zato ovu odluku shvataju kao šansu da se stvari konačno postave na mesto – jedno od dva moguća. Naspram njih, dakako, stoji potpuno drugi blok, sa drugom argumentacijom i drugim pitanjima: šta će Vojvodini akademija nauka i umetnosti? Čemu služi autonomija, osim prekomernom zapošljavanju partijski podobnih kadrova u pokrajinske institucije? Šta će Vojvodini policija i sudstvo – nisu li to elementi države? Da li se pod zastavom regionalizma pokušava stvoriti država u državi, ili još gore, država van države?

Platno koje je zavadilo „autonomaše“ i „konzervativce“
Dok su se dve struje „gađale“ nezgodnim pitanjima, pravu lavinu reakcija, možda i veću od same odluke, izazvao je gest organizatora Exita, koji su transparentom na Tvrđavi poželeli gostima dobrodošlicu u Novi Sad, glavni grad Vojvodine. Prvi su se „ozlojeđenima“ pronašli Dverjani, koji su zaključili da je to parče platna direktan atak na Ustav Srbije, zbog čega “organizatorima treba hitno suditi i još hitnije presuditi”, ali i da Exit treba skinuti sa državnih jasli, jer je nedopustivo da “neko ko deluje protiv Ustava dobija desetine miliona dinara svake godine”. Prema nezvaničnim informacijama, grupa nezadovoljnih građana koja je zaključila da je potrebno delovati brže nego što bi Exitovu poruku stigao „pravni lek“, pokušala je da ukloni transparent na silu, ali je u tome osujećena. Sa druge strane, dobar deo građana je ovu poruku protumačio kao znak da se Exit vraća kući, odnosno da su Novi Sad, Vojvodina i na kraju krajeva, političko-društveni aktivizam, ponovo deo festivala.
Na transparent je, transparentom odgovorila DSS, čija je omladina organizovala juče performans posvećen istoj temi, ali je na njihovim transparentima pisalo „Dobrodošli u Novi Sad, Srbija“. Na jasan način, članovi ove stranke su stavili do znanja svoje mišljenje o proglašavanju Novog Sada glavnim gradom pokrajine i odlukama Ustavnog suda.
Tomislav Lovreković
Foto: A. Kamasi, zastavavojvodine.com

Prosečan Vojvođanin – zarobljen između tri vatre
Dakle, suma sumarum: prosečan građanin Vojvodine, zarobljen je između tri vatre: onih koji Vojvodinu vide kao „severnu srpsku pokrajinu“, onih koji je tumače kao „Južnu regiju“ i onih koji bi se rađe vratili u 1918. nego u 1974. godinu, od kojih svaka tvrdoglavo i „bez pardona“ vuče na svoju stranu, ne pitajući za cenu. U svakom slučaju, oštra retorika „provojvođanskih“ snaga i potpuna ofanziva „antivojvođanskih“ ideja, najavljuje da se u Srbiji otvara potpuno novi politički front, u kome se udarci i sredstva neće birati naročito pažljivo i oprezno. Neki, doduše, tvrde, da ako se ovako nastavi, u dalekoj perspektivi, politički front neće biti jedini koji ćemo videti u Vojvodini…

Nastavak na Novine novosadske...