Izvor: B92, 20.Jul.2010, 03:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Keckec i pesme uspavanog razuma
Mladi novosadski kantautor na debitantskom izdanju demonstrira vanredan pripovedački talenat i aranžersku smelost.
Kafanske tugovanke i priče o likovima sa društvene margine, ovekovečene u iščašenom kabaretskom bluzu Toma Waitsa, vazda su nailazile na plodno tlo među ovdašnjim ljubiteljima alternativnog roka. Međutim, bendovi na domaćoj sceni koji su prethodnih decenija koketirali s takvim muzičko-poetskim nasleđem mogu se nabrojati na prste jedne ruke. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Razloge treba tražiti pre svega u hroničnoj oskudici kantautora s uporištem u tradicionalnoj poeziji i prozi. Veliki kreativni izazov je i prilagođavanje iskustava američkog autsajdera i tamošnjih muzičkih obrazaca lokalnim okvirima, ne bi li se izbeglo puko imitiranje osuđeno na zaborav u poređenju sa slavnim uzorima.
U poslednje vreme dva srpska muzičara nametnula su se osobenim kantautorskim pristupom. Kralj Čačka je sentimentalni štih rane Waitsove karijere ukrstio sa ex-yu šlagerskom tradicijom i diskretnom starogradskom aromom, dok se junak našeg teksta, novosađanin Milan Kerezović Keckec, na debitantskom izdanju „Pesme iz godina uspavanog razuma" opredelio za pravu žanrovsku papazjaniju. Među njegovim inspiracijama prepoznaćete Đorđa Balaševića, tradicionalni američki bluz, starogradske vedete poput Zvonka Bogdana, disko motive, domaći mejnstrim rok iz devedesetih...
Iako je ovakav stilski miks pogodan za parodiranje i humor na prvu loptu, Keckec će krenuti nešto drugačijim putem, iskreno odajući počast velikanima domaće muzike prema kojima današnja pop i rok publika uglavnom gaji estetsku distancu. Indikativno je i njegovo mišljenje da „svi ljudi koji se do kosti posvete muzici, kad-tad odu u neke pomalo zabrinjavajuće vode elitizma", čemu se ovaj kantautor opire svirajući ama baš svaku muziku u kojoj i privatno uživa, na što neposredniji način.
Tako će „Olupina", „Dobro jutro, groblje" i „Ne štedi me" asocirati na bezbrižni rokenrol grupa Plejboj i Babe, „Bivšim ljubavima" na čistokrvni bluz, a „Plakao sam" na kafanske narodnjake. U ostalim numerama muzika će se najviše oslanjati na Toma Waitsa iz „Rain Dogs" faze, uz pedantne i raskošne aranžmane sa bariton saksofonom, marimbom i ženskim pratećim vokalima.
Privlačnost Keckecovog dela, ipak, najviše dolazi do izražaja kroz njegovu poeziju. Opisujući stvaralački postupak, Kerezović objašnjava kako prvo piše tekstove, da bi tek kasnije na njima gradio melodije i aranžmane. Naposletku, i kristalno jasno otpevani i producirani vokali ukazuju na prvenstvo lirike nad muzikom.
Pesnički talenat Keckec iskazuje kroz umeće pripovedanja zanimljivih priča, po čemu se pokazuje kao dostojan naslednik „Panonskog mornara". No ovde nećete čuti da je bilo ko u vojsci stekao „druga do groba", jahao „konje vrane" ili lamentovao nad propalom romansom sa smernom curom iz salaša. Keckecova poetika prilagođena je savremenom dobu - njegovi junaci su gradske protuve i studenti, nesigurni muškarci i žene sumnjivog morala, a dinamika i humor grade se na klackanju između nevinih školskih rima nalik Ljubivoju Ršumoviću i profanog uličnog žargona.
To se najbolje vidi u numeri „6 momaka", verovatno i najvećem hitu na celom albumu, gde se priča o fatalnoj zavodnici raspliće po uzoru na „10 malih crnaca" Agathe Christie. „Crvenperka" na zabavan način dočarava tenziju između stidljivog mladića i slobodne cure („..neće kolač već da cuga, i čuo sam od jednog druga/da kad se ljubi ta se grize, u torbici nosi rizle/ i cigare puši jake, nije ona za dečake/ fine kao ja"), dok nam „Kick Box" opisuje nesrećnog muškarca što u kafani uzmiče pred „prevelikim brkom", samo da bi ga kući naribala „jaka i nimalo niska, bivša bacačica diska".
Izvesne zamerke albumu mogle bi se uputiti na račun prevelikih žanrovskih skokova između pojedinih pesama, ali Keckecova privlačnost ionako ne leži u uravnoteženosti, već u sposobnosti da napravi zavodljive hitove koji će vam se bespovratno uvući pod kožu. A takvih je na ovom albumu više nego dovoljno.
