Izvor: Luftika.rs, 13.Feb.2021, 18:15
Jelena, mi imamo strije, salo i guzice, a ti si žena koje nema. Mi, ostale, moramo da budemo ravnopravne dok ne crknemo
Jeb’la vas ravnopravnost! Sve po gomili. Da vas jeb’la.
Nešto razmišljam, ovaj ljudski rod uvek je znao samo za ekstreme. U celoj ovoj priči o tome jesmo/nismo ravnopravni fali suštinski sastojak: prirodna ravnoteža.
Neću sad da držim predavanja o tome da se, realno, položaj žena u društvu nije promenio, jer jeste. Samo na gore.
(Ne govorim o Zimbabveu, arapskim zemljama ili Nigeriji, moja tema je mikrosredina, eventualno kontinent zvani Evropa, a priča zasnovana >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << na ličnom iskustvu, ne bavim se teoretisanjem i nemojte mi izvlačiti priče o dalekim destinacijama gde su žene roblje kao kontraargument, nije tema)
Naravno, moje mišljenje nije uklesano u kamenu, može ga opovrgnuti svako ko misli suprotno, od žena koje su svakodnevno izložene pritisku da biraju između porodice i karijere do onih muškaraca koji dođu tog četrnaestog februara ili osmog marta pripiti kući i svojoj voljenoj koja je pala na nos od spremanja klope kako bi proslavila „svoj“ dan uvale granu crknutih mimoza ili karanfil kome je netragom nestala erekcija.
Ako ćemo upotrebljavati klišee. Ali nećemo.
Mogu ga, takođe, osporiti i one retke dame koje imaju sreću da na svojoj koži nikada nisu osetile šta znači biti ravnopravan isključivo u obavezama i koje nisu jele sebi džigericu zbog činjenice da nisu multipraktik, zbog osećaja da, ma koliko se trudile, ne mogu istovremeno da budu u svemu i svuda idealne, da posle deset i više sati dnevno na poslu nisu u stanju da daju maksimum svojoj porodici, ili da se, jednostavno, ne osećaju kompletnim niti zadovoljnim, a to osećanje ne umeju da definišu.
Jer društvene norme kažu da su one sad ravnopravne, i ima bre da budu ravnopravne dok ne crknu.
Za šta smo se borili, je l’?
Takođe, toliko mi nakurac ide tzv. ‘rodna ravnopravnost’ u formalnom smislu da sam rešila da zauvek budem novinar. Ne novinarka.
Novinar, novinarčina, bre!
Stvarno ste mi se na stojka popele insistiranjem na formalnoj upotrebi roda, dok je 22 žene od početka 2020. godine ubio partner ili drugi član porodice, a u još pet slučajeva postoji sumnja da se radi o femicidu.
„Sedam žena ubijeno je nožem, pet sekirom, tri pištoljem, tri su prebijene do smrti, jedna je ubijena automatskom puškom, jedna aktiviranjem bombe, dok su dve žene ubijene na druge načine“, navodi se u saopštenju nevladine ogranizacije Autonomni ženski centar, objavljenom na Međunarodni dan borbe protiv femicida.
Najmanje 30 dece je ostalo bez majke – među njima 11 maloletnih.
137 žena širom sveta svakodnevno ubije partner ili član njihove porodice – ukupno 50.000 žena godišnje ubiju ljudi koje poznaju i kojima bi trebalo da mogu da veruju.
I mi ćemo sad o formalnoj, rodnoj ravnopravnosti?
A zašto sam ja, u stvari, popizdela?
Zbog OVOG.
Jer, kao i obično, žena je ženi najgori neprijatelj.
“Žene bez dupeta i grudi su odvratne. Mrzim ravne žene.”, rekla je Jelena, žena koje ima. Ili nema, jer ona je u sebe stavila toliko veštaka da je možda zaista i nema.
To se, osvešćena osobo, zove bodi šejming (body-shaming)
Koji si bre ti kurac da žene diskriminišeš, da te pitam, pizdo? Ali pizdo odvratna.
Jelena, sestro, ženo, osobo, tebe nema. Shvati to.
Ima samo predstave o tebi i žena koje ne želim da karakterišem ni na koji način koje ti se dive i obožavaju te, mada ja zaista ne znam zbog čega.
Da bih nekog obožavala i divila mu se, mora da ima više od stasa. Ti, osobo, glas nemaš, to svi znamo.
Mozak imaš, ali nije po mojoj meri. Dakle, Jelene, u stvari, nema.
Izvinite, svi koji obožavate Jelenu. Grešite. Obožavajte neku stvarnu osobu, ne njenu predstavu u medijima.
Osim ako u obožavanje ne računate i slike i poruke lascivne prirode slate…ma, znate već, mnoge ste zbog iste postali vegani.
Dakle, Jelene nema.
Ima samo naše predstave o njoj, onakvoj kakvu nam je predstavio njen PR tim, i nje, na tronu, koja pljuje žene sa strijama, viškom, manjkom, žene inače.
Opet, žena je ženi najgori neprijatelj.
Mogu sad da me blago napljuju (jer ipak sam ja nežno žensko, a i dan ljubavi je) i oni muškarci koji misle da je ženama danas lakše, i da se nešto zaista promenilo. Jer oni pomažu svojim ženama/devojkama/majkama, dele obaveze, poštuju prava, i čvrsto se drže društveno prihvaćenih normi ponašanja, poštuju, vole, paze…
Ali, ljudi moji, iskreno da vam kažem: to nije dovoljno.
Ma šta dovoljno, znaš kakva je trula višnja? E, nije ni nalik.
Svetski ekonomski forum predvideo je prošle godine da je za „brisanje” neravnopravnosti potrebno 108 godina.
Klaus Švab, osnivač Foruma, rekao je da izveštaj ukazuje na rastuću potrebu za konkretnim potezima.
„S ovim nivoom promena, potreban je gotovo jedan vek da se neravnopravnost prevaziđe, to je vreme koje jednostavno ne možemo da dozvolimo u današnjem globalnom svetu, naročito među mlađim generacijama sa naprednim pogledom na rodnu ravnopravnost”, kaže on, a ja se uopšte s njim ne slažem kao cigla na ciglu, i zabole me za političku korektnost.
Zašto?
Evo, prvi put, zadnji put i nikad više progovaram o ovoj temi, pa neka me razapnu, ispljunuću ono što me u grlu steže svakog jebenog četrnaestog februara i osmog marta:
– Žene i muškarci nisu jednaki. Ne mogu biti ni ravnopravni u svemu. To vas neko slagao. Možemo samo da se dopunjavamo, da natežemo konope ne možemo. Muškarci su jači. Tačka bre.
E, sad, obrazloženje. Ali prvo pitanjce: da li ste primetili da su dečaci sve više onako…slabašni, da ne kažem ženskasti, a devojčice sve agresivnije?
Da se uloge polako menjaju? Da je mnogo žena koje se žale na inflaciju pravih muškaraca?
Da ne bude zabune, govorim o ovim našim, tzv. razvijenijim delovima sveta, gde se ravnopravnost „dogodila“ (to meni dođe isto k’o ono čuveno dešavanje naroda, eto, malo smo akali, malo bukali, malo u pištaljke duvali, pa ga svakako izduvali) i gde se o istoj, pre svega formalno, toliko vodi računa da mi se bljuje.
Mislim se nešto: to je nama naša borba dala…
Nisam doktorirala sociologiju, ali je dovoljno ne biti slep i gluv pa da se primeti da se, kao prvo, ne razmnožavamo. Opet mi, „ravnopravni“.
Oni gladni i neravnopravni prave decu. Mi nemamo kad. A najčešće ni s kim, da se ne lažemo.
Drage moje prijateljice, da li bi ste vi pravile decu sa nekim ko koristi više kozmetičkih Q10 preparata od vas, ko nema snage ni svoj jebeni lap top da ponese a nekmoli vas preko praga, sa nekim ko na svako vaše pitanje odgovara sa „Kako ti hoćeš“, otima vam termin za depilaciju, očekuje od vas da ga vukljate na leđima, nosite nameštaj, menjate sijalicu, plaćate pola računa, jurcate po poreskim i inim upravama jer on je nesnađen, sa nekim ko bi radije sedeo kod kuće i kuvao dok vi radite jer je jebeno neambiciozan, a i ravnopravni smo?
Ja ne bih. Da hoću ženu pored sebe, probrala bih jednu od vas.
S druge strane, dragi moji muškarci, vi ste, na ovim našim prostorima i u ovim uslovima, teško ugrožena vrsta. Majke mi.
Toliko smo kobajagi ravnopravni da vi ne možete ni da se osećate kao muškarci. Kad se upoznate sa nekom ženom vi ste nesnađeni.
Otkud znate da neće da se uvredi ako joj ponudite pomoć oko bilo čega? Pa jebote, mi sve možemo same. Aha.
I dok žene svoju nesigurnost i strahove kriju iza krupnih reči, kurčevitosti, mučenja da postignu same sve ono za šta je, u normalnom poretku stvari, potrebno dvoje, dok se bore da postanu ono što društvo od njih očekuje: nezavisne, jake, same sebi dovoljne i apsolutno sposobne za sve, muškarci se zbunjeno sklanjaju sa strane, postaju dekoracija i povremeno nužnost, i polako odumiru.
I niko zadovoljan.
Ja, silom prilika, u svom domu moram da budem i muško i žensko. I, znate šta?
Mrzim to.
Uspešna, pametna, sposobna i nezavisna žena teško može naći muškarca koji će joj parirati, koji se neće uplašiti i koji će se potruditi da u njoj potraži samo ono što je u tom odnosu na kraju krajeva zaista vredno:
Ženu kojoj je potreban muškarac. Da se osloni na njega. Da povremeno preuzme na sebe neki problem. Da ume da misli samostalno. Da zna šta bi za ručak makar.
Da zakuca jebeni ekser. Muškarac kome ta ista žena u naručju može da povremeno plače bez ikakvog razloga a on da je teši, bez ikakvog razloga.
A muškarci…pa, njih je sve manje. Da se ne lažemo, svaki od njih bi pored sebe nežno biće kome je, makar povremeno, potreban. Apsolutno neophodan. Baš on.
Neku prijatnu i jednostavnu osobu koja ne komplikuje život previše, voljnu da povremeno i skuva nešto, popije sa njim kafu i odgleda film, sasluša ga, ne nabija mu na nos svoju pamet, diplomu i porodično stablo, pusti ga da bude muško.
Ženu za koju može da bude muškarac.
Sa kojom može da živi a da se ne oseća kastrirano. Ženu bre.
Jer, u osnovi, mi smo te koje puštamo kišu.
Hoćeš muškarca?
Jednostavno je.
Budi žena.
Jebote.
Jelena, žena koje ima: Žene bez dupeta i grudi su odvratne. Mrzim ravne žene
.jpg)
