Izvor: Radio 021, 07.Mar.2021, 18:47

Jedan od pola miliona: Jedan pozdrav iz Novog Sada za 500.000 ljudi iseljenih iz Srbije

Tokom godinu dana pandemije 021.rs je kontaktirao desetine zemljaka koji su svoj život izgradili u nekim drugim gradovima sveta. Tamo su priznati stručnjaci, uspešni u raznim sferama života, poštovani građani. Za domovinom ne plaču, nema razloga, jer nažalost ni domovina ne plače za njima. Ovo je tek jedno podsećanje na ljude koji su najbolji deo sebe dali negde drugde, tek jedan pozdrav za njih iz Novog Sada.

Za 11 godina iz Srbije - iselilo se oko 500.000 ljudi. Neumesno >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << bi više bilo stavljati ikakve uzvičnike na kraju te, po značenju posve tužne rečenice. Dovoljna je samo jedna tačka, temeljna, glasna kao provalija.

Pet stotina hiljada priča i bar toliko razloga da se život potraži negde drugde, da se sreća nađe među drugim ljudima, na drugim poslovima, u zdravijem radnom okruženju, u kojem ćeš, ako već radiš od jutra do sutra, makar biti plaćen za to.

Iseljeni su, u proseku, stari između 30 i 35 godina. Dakle, glavom i telom, ljudi u punoj snazi, koji su bili spremni da rade ono za šta su školovani i kalifikovani, ili ono što najbolje znaju, ovde u svojoj zemlji, među svojima.

Među njima su oni koji su mogli da rade na ovdašnjim bauštelama, da kopaju kanale po našim ulicama, da molerišu bačke, sremske i banatske kuće, da razvlače kablove na kućama bilo kojeg bačkog, mačvanskog, kolubarskog, borskog ili pomoravskog okruga. Mogli su da petljaju oko kikindskih, zrenjaninskih ili belopalanačkih vodovodnih cevi, da beru maline u srcu Šumadije, rade u kafićima na Štrandu ili u Savamaloj, ukrštaju formule na prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu i Beogradu, da presvlače onemoćale babe i muževe im u domovima za stare na Limanu, u Rakovici ili jednom od mnogobrojnih domova u Zemunu.

Mogli su na nekom od ovdašnjih fakulteta da ispituju gramatiku i pravopis maternjeg, srpskog jezika,. Mogli su da ispituju gramatiku i pravopis maternjeg, srpskog jezika na nekom od ovdašnjih fakulteta, da propituju zakone logike i filozofije, ne življenja u Srbiji, već života u obruču 21.veka, i na koncu da ovde rađaju svoju decu – sebi, a ne državi da se ona njima u miru igra rata.

Ali kako ovo definitivno nije zemlja za sve naše ljude, i nažalost - nikako nije za svu našu decu, ovde katkad zaista nije moguće ostati i guditi veliku zabludu i laž da sunce tuđeg neba ne greje nigde kao ovde. Jer greje. I te kako. I zato pusta ostaju vojvođanska sela. Ceo Balkan ostaje bez ljudi tako brzo da bi Štulićeva pesma ovde kišno razvezala dušu.

Ko su ti ljudi koji odlaze odavde i koji su otišli iz ove zemlje? Kako se oni zovu, imaju li imena ti - po Novim Zelandima, Omanima, Kanadama, Latinskim Amerikama, skandinavskim skandinavskim noćima i južnjačkim danima – raštrkani? Da li su oni samo bezimeni niz u statističkom okeanu numerisan brojem 500.000?

Zna li Savet za migracije išta o njima? Ima li tih ljudi, ili bilo kojih drugih, u akcionim planovima za sprečavanje odliva mozgova? Čuju li ljude koji odlaze te navodno izrađene strategije za upravljanje ekonomskim migracijama?

Mogu li ti ljudi jednom, uprkos složenoj istoriji i ništa manje komplikovanoj geografiji, zbog kojih su otišli, oprostiti neoprostivo svojoj zemlji i ponovo jednom postati deo nje, pitanje je za milion dolara zbog kojeg bi i uvek ohrabrujuće optimistični Tarik Filipović bio suzdržan.

Nenad Valentik, nekada art direktor srpskog izdanja časopisa "National Geographic", bio je prvi zvanični art direktor Politike AD u njenoj 120 godina dugoj istoriji. Danas živi u Muskatu, u dalekom Omanu. Poslednje četiri godine osmišljava dizajn i marketing omanskog nacionalnog udruženja čije članove sačinjavaju sve kompanije koje se nalaze u sektoru nafte i gasa.

Dragan Grujić, stomatolog je koji danas živi u  Hagu. Da je ostao u Novom Sadu možda bi građani Srbije u proseku imali lepši osmeh i ne bi se krezubi starim porušenim mostovima zatrčavali u budućnost.

Dragana Jelačić rođena je među krošnjama somborskih drvoreda. Diplomac je Instituta političkih nauka Sciences Po u Parizu. Ovaj institut specijalizovan je za oblast društvenih nauka i međunarodnih odnosa. Poslednjih osam godina živi u Atini. Direktorka je ljudskih resursa u grčkoj brodovlasničkoj kompaniji Neptune Lines Shipping & Managing Enterprises, koja se bavi morskim transportom vozila. Da je ostala u Srbiji, možda bi Panonskim morem zaplovili i neki drugi brodovi, ili bi možda mogla da bude savetnica predsedniku Srbije kome bi, umesto nameštanja kosice, savetovala da posle sviranja sad malo i za pojas zadene.

Goran Stanivuković je šekspirolog, živi Kanadi, u njenom delu koji se zove Nova Škotska. Šef je Katedre za engleski jezik i književnost Univeziteta "Sent Meri" iz Halifaksa. Da je ovde, možda bi novosadski Filozofski fakultet bio jedan od najmoćnijih u Evropi.

Nikola Radovanović skoro 22 godine živi u kalifornijskom gradu Los Altos, u centru Silicijumske doline. Glavni je inženjer u korporaciji "Intel Corporation". Radi na arhitekturi i dizajnu rešenja koja osiguravaju Intelove networking čipove. Većina baznih stanica za mobilne mreže - praktično one koje ne proizvode kineski proizvođači, osigurana je rešenjima na kojima je radio upravo Radovanović. Da je ostao ovde, govorili bismo da Tesla zaista ima naslednike.

Slađa Milenković već je 15 godina Moskovljanka. Radi najvažniji i najneplaćeniji posao na svetu. Mama je dvoje dece. Da je ostala negde ovde, za Moskvom bi kao turističkom destinacijom možda samo čeznuli njeni sinovi, onako kako su za njom žudele Čehovljeve tri sestre.

Mihajlo Božović šestu godinu živi u Istanbulu. Doktorira na Univerzitetu Ibn Haldun, na Institutu za istraživanje civilizacija (Alliance of Civilizations Institute). Na istom univerzitetu je i asistent na Departmanu komparativne književnosti. Da je ostao u Srbiji, možda bi mitski karlovački profesori književnosti imali dostojnog naslednika, možda bi Srbi po zanimanju bolje razumeli zašto je za budućnost Srbije važno pisati "srpski", a ne "Srbski", i zašto je za očuvanje Srbije važnije naučiti da je "nije", "neću", "hoću" i "nemoj" i "koordinacija" sa dva "o", a "ne znam", "ne umem" i "nije grad baš za svakoga".

                                                                                                         (Foto: Severin Zelazni)

Snežana Golubović umetnica je čija je baza Frankfurt na Majni. Svoje performanse izvodila je u Van Gogovom muzeju u Amsterdamu, u Avinjonu, na Bijenalu u Veneciji, u Pekingu i Čikagu, a sarađivala sa Marinom Abramović i još čuvenijim Piterom Grinvejom. Da je u Srbiji, mogla bi da bude umetnički direktor nekog muzeja, ili bar u savetu Bitefa. Ovako, lakše joj je biti stranac u tuđoj, nego u svojoj zemlji.

Dejan Mihailović, sociolog i filozof politike tri decenije živi u Meksiku. Na tamošnjem Tehnološkom institutu redovni je profesor istraživač, a gostujući profesor u Havani, Rio de Žaneiru i Sao Paolu, i zvezda u rangu Slavoja Žižeka. Da je ostao u Novom Sadu, možda bi nas naučio pravilima igre surovog trećeg kapitalizma, nešto više o prostorima koji nas razdvajaju i istoriji koja nas spaja, pa bismo time bili inteligentniji i ne bismo pristali da 30 godina bivamo ponižavani radeći za sramnih 200 evra.

Branka Nikolić Arive, nakon što je bila novosadska građanka sveta, postala je Parižanka. Danas predaje engleski na pariskoj visokoj školi Pôle de Vinci. Govori i hebrejski. Da je ostala negde ovde, ko zna kako bi sve ona mogla da popravi ovaj naš deo sveta.

Momčilo Slijepčević, Moma Pantelija otišao je pre nekog vremena u nemački Bremen. Posle bega iz ratom okruženog Siska, pa ratnog Sarajeva, morao je za boljim sutra da ode i iz mirnodopskog Novog Sada. Da je ovde, silnim novosadskim napirlitanim kulturnim stanicama ne bi duvala čemerna promaja.

Aleksandra Jovićević od 2008. godine stanovnica je Rima. Redovna je profesorka Univerziteta Sapienca, Fakultetu za književnost i filozofiju, na Odseku za istoriju, antropologiju, religije, istoriju umetnosti i spektakl. Da je u Srbiji, možda bi ovdašnja i ne samo pozorišna kritika bila manje sinekurično koristoljubiva, a možda bi građani Srbije, umesto o "spektakluku misli", ponešto naučili o spektaklu uma.

Dejan Novakov je na Novom Zelandu. Već 27 godina živi u Velingtonu. Radi u transportnoj industriji, dizajnira i održava mostove. Da je ostao u Novom Sadu, možda novosadsko priobalje u ovom trenutku ne bi strepelo d građevinskih lešinara, možda bi Novosađani već odavno od Štranda do Špica džogirali jednim pešačkim, a drugim, isto pešačkim, laganim korakom šetali od Radničke do podnožja Tvrđave.

Srđan Reljin otišao je u Sjedinjene Američke Države 2006. godine. U Majamiju živi od 2012, gde radi kao agent za nekretnine: kupuje stare kuće, sređuje ih i preprodaje. Da je ostao ovde, možda se uopšte time ne bi bavio, a možda bi zahvaljujući njemu podbarske kuće imale bolje odore, možda petrovardinsko Podgrađe ne bi bilo tako - lako prevareni - spolja gladac, a unutra jadac.

Ognjen Palija ima 18 godina staža kao građanin švajcarskog kantona Ticino. Radi u Luganu, kao softverski inženjer. Da je ostao na nekoj ekjugoslovenskoj koordinati, možda bi ona imala i "Levi 10",11 i 12.

Marko Stepanov konceptualni je umetnik koji već prilično dugo živi u Londonu. U tamošnjim umetničkim krugovima poznat je kao aktivista. Da je ostao ovde, možda bi bio ključni tas na vagi koja bi sprečavala poseljačivanje naših gradova.

Dule Dronjak 20 godina govori španski. Živi u Kataloniji. Da je ostao, možda bi sada negde u nekom bližem mediteranskom zaleđu, recimo na pitoresknom Suđurađu na ostrvu Šipan, radio isto što i u turističkom gradiću Ljoret de mar.

Dejan Radulović, kostimogaf je koji već jako dugo živi u Kelnu. Da je ovde, možda bi, i ne samo u našim pozorištima bilo manje Second Hand kostima, ali i istih takvih ljudi, i više unikatnih, rukama umetnika izrađenih ideja i istih takvih unikatnih ljudi.

Andrea Majoroš doktorirala je na Univerzitu u Beču. Naučnica istraživač je u Centru molekularne medicine austrijske Akademije nauka (CeMM). Radi kao naučnik senior u biotehničkoj istraživačkoj firmi MyeloPro. Da je ostala ovde, e, Darija, bilo bi ti – voljno!

Karolina Spaić na čelu je jednog od najzanimljivijih holandskih teatara, amsterdamskog Zidteatra. Bila je đak jednog od onih koji su reinstalirali savremeno pozorište, Euđenija Barbe. Danas je savetnica za kulturu grada Utrehta i viteškinja Kraljevine Holandije. Da je ostala ovde, možda naša alternativna umetnička scena ne bi bila tako temeljno u Hristu upokojena.

Stanka Janičić Stepanov do pre nekoliko godina bila je novinar u Novom Sadu. Sada živi u Norveškoj, marketing menadžer je i šef odseka za komunikacije u jednoj firmi u Bergenu. Da je ostala, možda bi na strani ovdašnjih novinarki bio glas više koji bi podsećao da je na novinarsko pitanje pristojno dati konkretan odgovor.

Raša Mrđen u Švedskoj je skoro pet godina. U Štokholmu radi u velikoj građevinskoj firmi. Moler je. Da je ostao, možda novosadske fasade, ove po centru grada, sa kojih neprekidno otpadaju neki komadi, ne bi klizile sa zidova ni mesec dana nakon što ih se po stoti put sredi.

Tamara Kliček je doktor turizmologije. U dalekom Tajpeju, glavnom gradu Tajvana, stanovnike uči diplomatiji gradova. Da je ovde, možda bi se bolje razumeli Zagreb i Beograd i možda svakog leta negde oko godišnjice Oluje ne bi sevale vatre među njima, možda bi i Banjaluka i Sarajevo ispružili ruke, možda bi progovorili Priština i Beograd, a možda bi svoj glas najzad pustili i daleka Kikinda, žedni Zrenjanin i uspavani Palić...

Na ovom - što dalje od Srbije spisku - su i još mnogi koje znamo: glumica Krista Sorčik i glumac Gabor Nađpal koji svoje živote i karijere žive u divnoj i surovoj Pešti. Ona je prošle godine kao gostujuća glumica u Subotici dobila svoju drugu Sterijinu nagradu, a on je izuzetno uspešan filmski glumac u Mađarskoj i direktor peštanskog Pozorišta "Studio K". Tu je i subotički glumac Marko Makivić koji je otišao na drugi kraj sveta, da na Tajlandu predaje engleski.

U istom ovom nizu stoji još stotine poznatih ljudi: Nikola, Vanja, Gordana, Marko, Iva, Nemanja, Nataša, Olga, Ivan, Đorđe, Darko, Julia... Neki od njih su nam deca, neki su nekom unuci, svima su to neki bliži i dalji rođaci, prijatelji, neke bivše ljubavi. Da su ostali i oni, i mnogi drugi, ovo bi možda ipak bila neka druga zemlja, zemlja za nas, za sve naše ljude i zaista svu našu, a ne samo “njihovu” decu.

P.S. Fotografije koje nisu potpisane su iz privatnih arhiva sagovornika.

Autor: Snežana Miletić

Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.

Nastavak na Radio 021...