Izvor: Luftika.rs, 21.Maj.2022, 19:42
Ja sam devojka koja je punoletstvo proslavila kao svadbu
Natalija Tomić, 18-godišnja autorka knjige “Sedam smrtnih virusa”, objasnila je za portal Detinjarije zašto se ne oseća loše nakon što je punoletstvo proslavila kao – svadbu.
Njen tekst prenosimo u celosti:
– Da, evo ja sam jedna od onih devojaka koja je punoletstvo proslavila kao svadbu. U stvari, pre kao generalnu probu jer mi je od svega što sadrži svadba nedostajao samo mladoženja. Eto, ja sam baš ta. Ali… nećete me naterati da se osećam loše. A evo >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << i zašto…
Ovo je prvi tekst koji pišem kao punoletna osoba. Jeeeiii… Mislite li da ću sada napisati neki mudar, poučan tekst? Pa… videćemo.
Dugo sam čekala ovu 2022. godinu u kojoj punim osamnaest godina. Onda sam čekala da prođe januar. U februaru sam odbrojavala dane.
26. februara sam „brojala sitno“, u satima. U 11 uveče sam izgubila pojam o vremenu. Minut mi je izgledao kao sat. Sve mi se spojilo.
Sreća što je stigao moj dan, napokon. Tuga što nisam sa svojom porodicom. Nestrpljenje da dočekam ponoć.
Očekivanje ko će me se setiti prvih sekundi tog famoznog 27. februara. Emocije do plafona…
Tačno u ponoć iznenadile su me ovogodišnje i prošlogodišnje cimerke. A i šta bi mi bez nas samih? Proslavljeno u stilu. Baloni, krofne, zajedničke fotografije, poruke…
Ovo se dešava u ženskom đačkom domu, u vreme kada nam je zabranjeno da se šetkamo po sobama. To ceo događaj čini još interesantnijim. Sad se mislim da li da brišem ovaj deo ili ipak ne mogu da nas upišu retroaktivno. Da se nadam da baš niko neće pročitati… nema šanse.
Tako sam zvanično postala punoletna. Ako ste pomislili kako sam baš fina, mirna i skromna devojčica i da je ta noć bila kraj proslave, ne žurite sa zaključkom. Ako ste upravo mislili da svom detetu ovo pročitate kao primer, nemojte još. Ako ste se zapitali šta je vama trebalo, pa ste proslavu punoletstva pripremali kao svadbu, pročitajte tekst do kraja.
Velika rođendanska proslava je bila u subotu, 12. marta ove godine. Tom danu je prethodila priprema ravna pripremi za svadbu. Restoran smo rezervisali još krajem avgusta.
U Beogradu je to poprilično traumatično iskustvo jer je izbor veliki, a uslovi „može im se“. Dekoracija stolova je restoranska, ali nemaju uzorak ili ne daj Bože uzorke, pa da može da se bira.
Više je onako opisno, pa ko može da zamisli… A da, dekoracija se posebno naplaćuje. Mislim se, a koji onda izbor imamo? Da kažemo gostima da obuku dugačke rukave, pa da ih koriste umesto salveta. Fotograf je takođe restoranski. Naravno, i to je opisno.
Piće je restoransko, opisno. Hrana je isključivo restoranska, opisno. E moja Natalija, kažem sama sebi, mnogo ti gledaš filmove. Ja sam zamišljala uzorke, pa ja kao biram. Ipak sam morala da se oslonim na roditelje u potpunosti.
Osim finansijski, što je drugi deo priče, verovala sam u njihovu sposobnost zamišljanja. Ja dok ne vidim uživo, dok ne čuknem… ne ide. Uvek očekujem više, bolje, lepše… pa se često razočaram.
Sledeća obaveza je bio spisak gostiju. Raspored stolova i sedenja je ozbiljan posao. Tek kada dođete u ovu situaciju, shvatite koliko ljudi ne može za isti sto. Ne bi oni ni u istu prostoriju. Da se pitaju ni u isti grad.
A tek, ko će sesti bliže slavljeničkom stolu… Prvi red, drugi red… To dođe kao javni raspored: najvažniji, manje važni, nevažni… A ko uopšte zove nevažne ljude? Ali uz sav trud, nema teorije da se neko ne nađe uvređen.
Zaglavila sam se i kod haljine. I ono što mi se otprilike sviđalo, ispostavilo se da ili uopšte nije moj stil, ili nije ništa posebno. Kada mi haljina ne teba čini mi se da po prodavnicama nema šta nema. Kada mi treba, shvatim da u stvari nema ništa. Ili je preeeskupo. Noćna mora.
A uz haljinu treba uskladiti i štikle, torbicu, frizuru i šminku. Znači, mora da postoji redosled a nervozu unosi činjenica da posle nema predomišljanja.
Da ne zaboravim tortu. Mesecima sam guglala, pregledala sam stotine torti, i jednog trenutka više nisam imala pojma šta mi se sviđa. E, tu sam imala ludu sreću. Ženska ekipa je preuzela izbor tako da su torta i slatki sto bili iznenađenje. Nisam mogla ni da zamislim da takva torta postoji.
Mislim i nije… do mog rođendana.
Uz sve ovo, potrebna je i muzika. I to vam je nekako na sreću. Dobro je ako se pevačica ne ubije u prva tri sata. Posle nemate pojma ni šta peva ni kome peva. Moj spisak od tri stotine pesama je poslužio kao podmetač za piće.
Napokon je svanuo taj dan. Da ne detaljišem, frizura, šminka, trči tamo, trči ovamo, sačekaj svakog gosta, slikaj se sa svima, brini da li svi imaju sve što treba… bilans je sledeći: ceo dan nisam bukvalno ništa jela, prsti na nogama su mi bili utrnuti narednih pet sati, i glava mi je bila utrnuta od nekih tridesetak ukosnica… i mozak mi je utrnuo.
Prva rečenica koju sam rekla mami čim sam imala priliku je “ Za svadbu maks 15 ljudi”.
Ipak… vredelo je.
Da, evo ja sam jedna od onih devojaka koja je punoletstvo proslavila kao svadbu. U stvari, pre kao generalnu probu jer mi je od svega što sadrži svadba, nedostajao samo mladoženja. Eto, ja sam baš ta. Ali… nećete me naterati da se osećam loše. A evo i zašto…
VI opisujete rođendane kao “normalne” ili “neprimerene”. VI delite slavljenike na skromne i bahate. VI ste “neskromnu” decu klasifikovali kao najgori soj osamnaestogodišnjaka, kao loš primer vršnjacima i pogubne za budućnost.
VI žalite ili kritikujete roditelje “neskromne” dece. VI prebirate po tuđim novčanicima. VI pričate o tome. VI merite…
Mogla bih sada da vam objašnjavam da to nije teror fensi dece jer onda i vas teroriše komšija koji ima bolji auto, zar ne? Kada čujem šta pričate zahvalim Bogu što ne čujem i šta mislite. Ipak smo mi mnogo manje “ugroženi” od vas odraslih. Mi se radujemo svakom rođendanu. I dobro se provedemo gde god da se nalazimo.
I tačno znamo koliko, kada i šta možemo. Znamo i za druge ali to što neko ne može ili ne želi da pravi “svadbu” niko nikada nije zamerio. Čak je lepše i interesantnije kada se malo “izmeša” pa imamo restoran, klub, salaš, bazen, izletište…
Moj stariji brat je punoletstvo slavio u kući, mlađi će najverovatnije u klubu… A evo ja, crna ovca savremenog roditeljstva, dobila sam nadimak Golden girl. Zbog zlatne haljine, naravno… iako sam i pre rođendana bila zlatno dete.
P.S. Po manjim mestima sve pršti od proslava a jedino velegradski roditelji pričaju o sendvičima sa kiselim krastavčićima. Hm… nije baš sve do skromnosti… ima nešto i do ovih koji deru sa cenama.
Ne bi se Sara proseravala limuzinom da su joj matorci rekli ‘imaš gradski’
