Izvor: Blic, 08.Jun.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz Futoške ulice na presto Albanije
U Orbanovoj vili, zgradi na uglu Futoške i Ulice cara Dušana, uoči, za vreme i posle Prvog svetskog rata okupljale su se brojne važne ličnosti koje su oblikovale istoriju Balkana. U toj zgradi u dva navrata stanovao je, kako je zabeležio hroničar Pavle Šoseberg, i Ahmed Zogu, prvi i poslednji albanski kralj.
Begovska porodica Zogu kojom je upravljao Đemalj-paša, krajem 19. veka bila je u dobrim odnosima sa Srbijom. Posle Đemaljove smrti 1911. njegov mlađi sin Ahmed, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << po nasledstvu barjaktar, vratio se sa školovanja iz Istanbula, potisnuo starijeg brata Đeljalj-bega, i preuzeo starešinstvo nad oblašću Mata.
Njegov uspon ka vlasti, uz podršku predsednika srpske vlade Nikole Pašića, obeležila su lukavstva i česte promene saveznika. Kad je nemački princ Vihelm fon Vid 1914. godine postavljen za kneza Albanije, muslimansko stanovništvo podiglo je ustanak, a podržao ga je i Zoguov ujak Esad-paša Topani, iako ministar u Vidovoj vladi. Talentovani i lukavi Ahmed Zogu podržao je kneza Vida, ali i pregovarao sa ujakom Esad-pašom, vodeći računa da sačuva oblast Mata.
Njegovi kontakti sa Nikolom Pašićem u to vreme su bili česti i uglavnom prijateljski. Kad je posle izbijanja Prvog svetskog rata srpska vojska donela odluku da se preko severne Albanje povuče u Solunski zaliv, Zogu je dao garancije kralju Petru Prvom i Nikoli Pašiću da ih njegovi ljudi neće napadati.
Kako bi osvojio vlast u Albaniji, ambiciozni Zogu je tražio različite prijatelje i tako se priklonio Austrougarskoj. Kao saveznik monarhije Zogu je 1916. godine prisustvovao krunisanju poslednjeg habzburškog cara i kralja Karla. Zbog prijateljskih veza sa monarhijom, postavljen je za komandanta albanskih dobrovoljaca u austrougarskoj vojsci, ali nije otišao na ratište već je kao pukovnik živeo je u Orbanovoj vili u Novom Sadu, koju je krajem 19. veka sagradio inženjer Ignjacije Orban Fridman. Kako hroničar Šosberger navodi u monografiji "Šetnja novosadskom čaršijom", Zogu, tada dvadesetogodišnjak, u gradu je stekao dosta prijatelja, među kojima je bio ugledni novosadski advokat Štajnic, sa kojim je posećivao balove i ispijao likere u bašti hotela "Carice Jelisavete", današnjeg hotela "Vojvodina". Takođe, dok je živeo u Novom Sadu Zogu se sprijateljio i sa mađarskom grofovskom porodicom Aponi, pa se kasnije i oženio Žeraldinom Aponi, kćerkom grofa Đule.
Po završetku rata vratio se u Albaniju gde je formirao vladu koja je imala podršku konzervativnog dela društva. Dve godine kasnije u zemlji je izbila "demokratska revolucija", a vladu je osnovao arhiepiskop albanske pravoslavne crkve Teofan Stilijan Noli, poznatiji kao vladika Fan Noli.
Ahmet Zogu je pobegao u Jugoslaviju i u početku je boravio u Orbanovoj vili u Novom Sadu. Kada je osnovao dobrovoljačku jedinicu preselio se u Podgoricu,a dve godine kasnije ušao je u Albaniju i 1924. godine zauzeo Tiranu.
Dotadašnji predsednik vlade Fan Noli pobegao je u Grčku, a Zogu je formirao novu vladu i sebe proglasio predsednikom. Iako je predsednik republike postao zahvaljujući jugoslovenskim vlastima Zogu se okreće novi saveznicima - Italiji. Posle niza ugovora Albanija je faktički postala italijanski protektorat, pa je Italija podržala njegove monarhistčke težnje i Zogu je 1928. godine proglašen za kralja Albanije.
Iako je govorio da zemlju želi da uredi po uzoru na zapadne kulture, kralj Zogu je, navode istoričari, vladao kao tipični istočnjački despot. Njegovo ime nosile su brojne ulice i trgovi Albanije. Slavljen je u pesmama koje su izvođene uz šargije (ćifteljije) i gusle (lauta). Opevan je kao kralj koji je prozvao sebe spasiteljem i Skenderbegovim naslednikom.
Po preuzimanju kraljevske titule pokušao je da smanji italijanski uticaj u zemlji i ponovo se okrene Srbima. Uz pomoć Sinoda Srpske pravoslavne crkve albanska crkva dobila autokefalnost, na čemu se Zogu posebnim odlikovanjem zahvalio Srbima i crkvi.
Njegov neuspeli otpor stihiji italijanskog uticaja okončan je iskrcavanjem italijanskih trupa 1939. godine. Zogu je sa porodicom i nekoliko ministara napustio Albaniju, u koju se nikad više nije vratio. Otišao je u Istanbul, odakle se 1940. godine preselio u London, gde je ostao do kraja rata. Pošto mu je Komunistička partija na čelu sa Enver Hodžom, zabranila povratak, do 1955. godine živeo je u Egiptu, u zaštiti kralja Faruka. Umro je 1961. godine u mestu Siren, kod Pariza.
