Izvor: Radio 021, 09.Jan.2020, 12:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INTERVJU Prevodilac Arpad Vicko: Evropa je tekovina prevodilaca
"Prevođenje je istovremeno i pisanje: ako ne znaš da pišeš - nema priče. Prevodeći, menjamo i sebe i u tom smislu prevođenje je egzistencijalna nužnost", kaže čovek zahvaljujući kojem na srpskom čitamo romane Konrada, Esterhazija, Kertesa, Vegela, Tolnaija, Krasnahorkaija...
Razgovarala: Snežana Miletić
Prevodilac Arpad Vicko doprineo je razumevanju Srba i Mađara verovatno više nego što će to ikada učiniti ijedan političar, društveni >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << analitičar ili bilo koji pregalac iz širokog spektra kulturnog života u Srbiji. Ovaj vrsni poznavalac mađarskog i srpskog jezika već decenijama traga za značenjima, nijansama i jasnoćom u oba jezika koji su preduslov za dobro prevođenje.
Đerđ Konrad, Peter Esterhazi, Imre Kertes, Laslo Vegel, Oto Tolnai, Tibor Varadi, Ištvan Erkenji, samo su neki od pisaca koje čitamo na srpskom upravo zahvaljujući ovom prevodiocu.
Arpad Vicko autor je antologije poezije vojvođanskih Mađara “Januarski ćilibar” i zbirke proze “Monstrumi, vilenjaci, vragovi, zlodusi”. Dobitnik je niza nagrada za prevođenje, između ostalih i Balašijeve nagrade koja se u susednoj Mađarskoj dodeljuje prevodiocima za doprinos upoznavanju mađarske književnosti na nekom jezičkom području. Član je Društva književnika Vojvodine i Mađarskog saveza pisaca, srpskog PEN centra i član/osnivač Asocijacije književnih prevodilaca Srednje Evrope.
O tome zašto je važno da prevodimo jedni druge, naročito u ovom našem balkanskom okruženju, o tome koliko je prevođenje doprinelo današnjoj Evropi, ali i o nekim sasvim ličnim prevodilačkim finesama, govorio je ovih dana za 021.rs, najpre o koordinatama svoje prevodilačke poetike i etike.
"Jedan moj prijatelj napisao je da se više niko lično ne žrtvuje za omogućavanje nesmetanih tokova razmena ideja od onih koji na svom jeziku otelotvoruju, inače, nepristupačne vizije drugih ljudi, brišući tako ne samo jezičke, nego i prostorne i vremenske granice, dodavši još i to je da Evropa delo prevodilaca. Ovu misao bih unekoliko radikalizovao rečima legendarnog srpskog književnog prevodioca Branimira Živojinovića: 'Sve što u ovoj kulturi postoji, i ne samo u kulturi, stvoreno je posredstvom prevodilaca.' Na tim talasnim dužnima je razmišljao i Josif Brodski, kada je napisao da je književno prevođenje otac civilizacije. Borhes tvrdi da je svako originalno delo, na neki način, pre svega u procesu nastanka – jedna vrsta prevoda. Oktavio Paz smatra da je prevođenje u osovini kulture, naročito njene moderne strukture i dodaje: 'Naš vek je vek prevođenja.' Ne prevodimo samo tekstove, nego i tradicije, religije, plesove, prevodimo umetnost ljubavi i kuhinje, ukratko, najrazličitije običaje i prakse. Naravno, i ranije se prevodilo, ali nije pri tom postojala svest o tome da, prevodeći, menjamo ne samo ono što prevodimo, već da prevodeći ponajviše menjamo sebe. U tom smislu, prevođenje je egzistencijalna nužnost, pre svega za male jezičke zajednice a uzajamno prevođenje, naročito na ovim prostorima, veoma je važan zadatak.
Od početka sam se trudio da u srpsku pisanu reč - a pisana reč je memorija svake kulture, svake civilizacije - uključim dela onih mađarskih autora sa kojima sam, pre svega, osećao određenu duhovnu srodnost i koji bi, prema mom sudu, mogli da stupe u dijalog sa srpskom književnošću. Shodno tome, savremena mađarska književnost je bila moj svestan izbor. Trudio sam se da, stvarajući estetički relevantne prevode, a imajući na umu i razvojne tenedencije srpskog duhovnog konteksta, te prevode uključim u krvotok srpske kulture. U tome sam nekad uspevao, nekad nisam. U ovome i vidim univerzalni smisao posla kojim se bavim. A na mikro planu, dakle na planu jednog ljudskog veka, radim na promociji književnosti koja se piše na mađarskom jeziku, ali, prema definiciji, obogaćujem kulturu ciljnog jezika. Verujem pak da radim u korist obe kulture.
Vreme provedeno u prevođenju verovatno se ne može izmeriti satima, ali možda može knjigama. Vodite li neku evidenciju?
Od 1974. godine se bavim ovim poslom, skoro od početka profesionalno. Kada sam počinjao, prevođenje, književno prevođenje, nisam osećao kao rad. Čitati poeziju, pokušavajući da je oživim na jednom drugom jeziku, moglo je da bude sve, samo ne posao. Nisam to osećao kao rad. Doživljavao sam to pre svega kao neko zadovoljstvo. Kao igru. Ali ipak ne kao zabavu. Šta bi to moglo da bude? To pitanje spada u red onih pitanja na koja je teško odgovoriti, kao što su, recimo, šta je književnost ili šta je život. Meni se čini da sam prevodom knjige pesama Pala Bendera i, naročito prevodima jezičkih bravura, igrama zasićenog, eksperimentalnog romana Ota Tolnaija i, definitivno, izuzetno guste, razuđene proze Đerđa Konrada, zavredeo ulaznicu u ovu profesiju. Od tada radim svakog dana. I od tada sam preveo i objavio nešto više od osamdeset samostalno prevedenih knjiga, iz gotovo svih žanrova – poezije, novela, romana, eseja iz oblasti likovnih umetnosti, teatrologije, istoriografije, filozofije. I još dvadesetak dramskih tekstova, a u časopisima, zbornicima, periodici zabeleženo je blizu hiljadu bibliografskih jedinica.
Za prevođenje važno je znati duh oba jezika, važno je svakako živeti na oba jer se tako upoznaju svakodnevni jezik i kultura. Šta je još važno za dobro prevođenje?
Rekao bih da je prevođenje zanat u najplemenitijem smislu te reči. Jedno vrlo specijalno znanje. Na primer, ako razmislimo, sa mađarskog na srpski u ovoj zemlji samo nas dvoje-troje prevodimo romane, esejistiku, filozofiju, teoriju umetnosti i književnosti, dakle, najzahtevnije tekstove najznačajnijih autora, na profesionalnom nivou. I ako još bolje razmislimo, ne samo u ovoj zemlji, nego i u svetu. Nas je dvoje-troje u ovom fahu specijalista. Pre 10 ili 20 godina bilo nas je pet-šest. Dakle, zanat. Neophodno je naučiti hiljadu tehničkih finesa da bismo se slobodno kretali u tom poslu. Neko je već pisao o tome da sve one apoteoze o nadahnuću, o umetnosti, o bogomdanosti, opsednutosti, o tome, na primer, da ne prevodimo samo reči ili rečenice ili misli, nego duh i suštinu, jeste samo odraz nekih uslovnih istina, sve sa ciljem da se zanat okruni nekom mističnom aurom. Prevođenje se dešava u nekom prostoru između dva jezika. Neophodno je znanje oba jezika. Druga bitna stvar, sasvim razumljiva: na onom jeziku na koji prevodimo moramo znati i da pišemo. Prevođenje je, naime, ujedno i pisanje. Ako ne znaš da pišeš - nema priče, ne znaš dobro da prevodiš, bar ne književnost.
Prevođenje je osama, kategorija tako nepopularna danas. Teško je osamiti se kad vas stalno nešto prekida: neki sms, vajber, telefonski poziv, primamljiv je i internet, na TV-u je odlična serija, radio pušta dobru muziku...
Jeste samotnjački posao, ali taj posao je, sve sam u to sigurniji, izmišljen za mene. U svom radu ne zavisiš ni od koga, sam si odgovoran za svaku rečenicu koju sklopiš na ciljnom jeziku, niko ti ništa ne nameće. Otelotvorena autonomija. A od medijske buke sam se prilično lako izolovao.
Šta je internet doneo prevodiocu, a šta prevođenju?
Kad sam sredinom sedamdesetih počeo da prevodim, mi nismo u stanu imali ni običan telefon. Imao sam pisaću mašinu, na njoj sam prekucavao rukopise. Među prvima sam u gradu imao kompjuter, najpre čuveni "Komodor", pa PC, usledio je desktop, laptop... Pre 35 godina sam na pisaćoj mašini prekucavao roman od 350 stranica. Danas i u poslednjem trenutku mogu da popravim, da dorađujem tekst. Pa setimo se samo prvih tekst-procesora. Preko interneta dostupne su mi neverovatne količine informacija, čitave biblioteke. Radim i brže i kvalitetnije.
Koga treba čitati od savremenih mađarskih pisaca?
Savremena mađarska književnost je uveliko na svetskoj sceni. Posle prodora Đerđa Konrada, Petera Esterhazija, Ištvana Eršija, Petera Nadaša krajem sedamdestih i početkom osamdesetih na nemačko jezičko područje, od pre desetak godina svedoci smo ekspanzije tih i nekoliko drugih pisaca na englesko jezičko područje – pre svih Laslo Krasnahorkai i, naravno, nobelovac Imre Kertes. Najzanimljiviji mađarski pisci, naravno, to je moj subjektivni izbor, jesu: Oto Tolnai, Laslo Darvaši, Laslo Vegel, Lajoš Parti Nađ, Đerđ Špiro, Adam Bodor, Kristina Tot, Peter Nadaš i trojica nedavno preminulih pisaca svetskog glasa: Đerđ Konrad, Imre Kertes i Peter Esterhazi.
Šta mislite koje srpske pisce mađarska publika najbolje zna?
Koliko odavde mogu da pratim, mogu reći da su u mađarskoj književnoj javnosti prisutni Radoslav Petković i Dragan Velikić. Njihove romane prevode dvojica najboljih prevodilaca sa srpskog jezika, Gabor Čordaš i Antal Bognar. A Danilo Kiš je legenda.
Prevođenje je jedan od načina spajanja ljudi, upoznavanja drugih kultura - s jedne strane, a opet, previše je nerazumevanja među ljudima, često smo i sami, i na svom maternjem jeziku "izgubljeni u prevodu".
Prevođenje je prelaženje jezičkih, vremenskih, prostornih granica. Svi oni koji su ikad, bilo gde, na bilo kojem jeziku čitali neko delo, postaju članovi jedne specifične porodice i one se nepojamnom brzinom šire, preklapaju. Prevodioci nisu krivi ako se neko izgubi u prevodu. Autori znaju da 'prelazak preko jezičke granice povlači sa sobom carinu, ali ako ga preko granice prevodi majstor svog zanata, može zadovoljno da opipa svoje džepove, od svojih vrednosti uglavnom ne gubi ništa' – pisao je Đerđ Konrad. I dodao: 'Štaviše, ponekad je baš on, prevodilac bio u pravu, on je elegantnije izrazio ono što je autor ponešto nezgrapnije rekao; prevodilac mu je prokrijumčario zlatnik u džep'.
Koju ste knjigu najbrže preveli?
Ne sećam se da sam i jednu knjigu preveo na brzinu. Retko kada sa izdavačem sklapam ugovor koji određuje rok predaje rukopisa. Svaki prevod zahteva određeni ritam rada. Savesnom prevodiocu retko se dešava da mu rad pričini veliko zadovoljstvo. Nekoliko knjiga sam ipak prevodio s najvećim zadovoljstvom – romane "Oliver VII" i "Putnik i mesečina" Antala Serba, "Jednominutne novele" Ištvana Erkenja. Pri kraju sam prevođenja romana "Morska školjka" Ota Tolnaija, naprosto sam se rastužio što sam (već) završio, što nisam dovoljno sporo radio. A pozamašni romani i uzbudljivi eseji Đerđa Konrada su predstavljali istinsko pribežište iz olovno teške i sive stvarnosti devedesetih godina.
Sa kojim ste piscem ostvarili izvanknjiški, prijateljski, odnos?
Prevodio sam skoro isključivo savremenike, žive pisce. Ne preterujem ako kažem da lično poznajem ili sam poznavao sve pisce čije sam knjige prevodio. Konrad, Esterhazi, Erši, bili su mi prijatelji, više nisu među živima. Upoznao sam i Imrea Kertesa, u vreme kad je još bio daleko od Nobela. Za prijatelje smatram i ovdašnje mađarske pisce: Tolnaija, Vegela, Korneliju Farago, Ildiko Lovaš i Gabora Viraga.
Ko je za vas danas najznačajniji pisac u svetu, koji govori o suštini ovog sveta, koji rečima ume da dopre do sveta iznad pojmljivog?
Posle Borhesa, čini mi se da je ovakve vrhunske standarde koje ste naveli, dosezao možda Umberto Eko i još jedan italijanski autor, Klaudio Magris.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
