Izvor: Politika, 18.Okt.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I slikarstvo i vino su prisutni u Bibliji
Moja umetnost ima ukus, miris, boju: sve sastojke neophodne za mentalni obrok, kaže Sandro Kija
Specijalno za Politiku
Rim – Na rimskoj Čuburi, Trasteveru, posetili smo atelje Sandra Kije, jednog od predstavnika italijanske transavangarde, umetnika čija je izložba otvorena u subotu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu (kustos Svetlana Mladenov). Atelje, kraj botaničke bašte u predivnom rimskom kvartu, prilično je organizovan. Slikarska platna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa još nedovršenim delima okupiraju centralni deo umetničkog prostora gde se oseća i potpuna udaljenost od rimskog haosa na samo par metara od ateljea. Kija je staložena osoba kome atelje u Rimu predstavlja jedno od mnogih radnih prostora, gde ovaj umetnik nalazi svoj mir i, kao što kaže, drugu dimenziju.
Od vaše prve izložbe, koja je održana u Rimu 1971, proteklo je 40 godina. Kako danas gledate na svoj rad?
Smatram da je termin „afirmisani umetnik” na neki način potpuna fikcija. Bavim se umetnošću svakodnevno i za mene ona predstavlja nerazdvojni element sa egzistencijalizmom i, ako možemo tako da ga definišemo, filozofskim problemom.
Sve ono što radim smatram zaista posebnim i nije apsolutno podvrgnuto niti jednom važećem pravilu „normalnog vremena”. Živim i radim u jednoj specifičnoj dimenziji sličnoj snu. Upravo zbog toga određeni termini i sastojci postojanja potpuno su izobličeni: na prvom mestu ovih sastojaka nalazi se pojam vremena. U trenutku kada uđem u svoj studio sve se resetuje i počinje se od nule. Svaki put doživljavam mladalačku strast i nešto misteriozno. Slikarstvo, kao zaista vrlo mali broj stvari koje su oduvek pratile čovečanstvo, nikada nije imalo potrebu za inovacijom, sa tehničke tačke gledano. Ukoliko ima inovacije, ona se nalazi samo u rezultatu i slici kojoj smo dozvolili da postoji: od belog haosa platna do postepenog stvaranja figure i slike.
Oduvek ste smatrani četvrtim pripadnikom italijanske transavangarde, važnog umetničkog pokreta 20. veka, čiji su predstavnici i Frančesko Klemente, Enco Kuki, Nikola De Maria i Mimo Paladino. Da li i danas osećate bliskost sa ovim pokretom i kako gledate na ovaj umetnički period?
Nikada se u stvari nije radilo o pravom umetničkom pokretu, već o hitroj definiciji onih koji su postavljali problem definisanja nečega što je po svojoj prirodi trebalo da ostane nedefinisano. U istoriji umetnosti često je postojala težnja za davanjem etiketa. Ne verujem da su umetnici iz doba renesanse znali da pripadaju renesansi. Radi se o kategorizaciji radi komoditeta u komunikaciji. Ovim mojim stavom ja ne negiram postojanje vrlo bitnog pokreta u umetnosti. Radilo se o zaista novom pristupu koji se odvajao od određenih umetničkih sujeverja kao što je u to vreme predstavljala konceptualna umetnost. Ona je anulirala umetnički jezik zabranivši izražajnost kako bi postigla neku vrstu tautološke istine.
Iako je u svakom pogledu izgledalo kao da se radi o slikarstvu, naš rad nije predstavljao slikarstvo. Radilo se o paraslikarstvu koje nije moglo da se poredi sa buržoaskim načinom slikarstva; o skoro nevidljivoj operaciji koja se poigravala sa ambivalentnošću. Više nego umetnički pokret, pre bih ga definisao filozofskim pristupom umetnosti i slikarstvu koje je stvorilo više ili manje direktne i svesne posledice koje i dan-danas doživljavamo.
Šta možete da nam kažete o vašoj izložbi koja je u subotu otvorena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine?
Ova izložba na neki način počinje u Veneciji za vreme Bijenala. U jednoj venecijanskoj crkvi instalirao sam kineske ratnike Ksian i prefarbao sam ih dosta jakim bojama koje su u antičko vreme bile prisutne i koje su vremenom izgubili. Na neki način, ponovno sam im podario kožu. Možemo reći da se radilo i o nekoj vrsti vandalizma. Postavio sam ih u skoro potpunom mraku sa vrlo malo svetlosti. Uporedo je pušten i film koji su na neki način ovi ratnici fiktivno posmatrali. Zvuk filma koji je išao tokom performansa preslikavao je, uz pomoć vrlo jednostavne tehničke funkcije, reakcije publike: smeh, čuđenje. Radilo se dakle o grupi bića reanimiranih zahvaljujući slikarstvu na dosta arhaičan način: skoro oživljeni koliko je to moguće. Došlo je do neke vrste kuršlusa između herojstva i fantastičnog formalnog prisustva ovih ratnika i heroja koji su zaslužni za skoro mitološke poduhvate a koji su se u ovoj prilici opuštali; ja sam bio taj koji ih je zabavljao uz pomoć ove predstave.
Dakle sve počinje u Veneciji koja predstavlja vrata ka zemljama koje su nekada pripadale ili se ugledale na Veneciju. Kada sam putovao ka Istoku za mene je oduvek postojao isti put: Ljubljana, Zagreb, Beograd. Dakle, radi se o nekoj vrsti sentimentalnog razloga vezanog za određena putovanja i mesta gde je izložba organizovana. Ne interesuje me da li je to istorijski ispravno. Moja umetnost, za razliku od konceptualne, ima ukus, miris, boju: sve sastojke neophodne za mentalni obrok.
Bavite se i proizvodnjom vina. Kako je nastala ova strast i šta za vas vino predstavlja?
Proizvodnja vina je i sama po sebi neka vrsta umetnosti. Vino kao i slikarstvo je prisutno u mitologiji, Bibliji. Radi se o mehanizmu koje navodi čoveka da misli, sanja i stimuliše sva čula. Vino je i sinonim za eros, melanholiju, radost; ulazi u organizam i menja ga: ali ne izdaje ga menjajući ga. Vino je i intimna vrsta istine: nešto što uobičajeno ni sami sebi ne bismo priznali. Ono pomaže da se postane ono što smo zapravo. U tom smislu je zaista vrlo slično umetnosti.
Proizvodnju vina započeo sam davne 1984. u Toskani.
Slikarstvo dopire do čoveka putem očiju. Vino isto tako poseduje taj vizuelni efekat ali se na kraju naravno ipak popije: radi se o ultrapoznatom jeziku sa efektima koji nisu tako lako prepoznatljivi jer se svaki put i ovde počinje iz početka. Upravo ovaj aspekt na najbolji način objašnjava zašto sam i počeo da se bavim proizvodnjom vina.
Slikarstvo i proizvodnja vina kreću se i ka aspektu savršenstva. Kada je reč o vinu postoji mogućnost za napretkom i progresom. Ali, kada se napreduje u proizvodnji vina? Kada se realizuje arhaičnost istog. Ja proizvodim moje vino ultramodernom tehnologijom koja ipak iznova realizuje san naših predaka.
Marina Lalović
objavljeno: 19.10.2010.
