Izvor: Politika, 24.Jun.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gluma je opsesija, a i bekstvo
Moj angažman u inostranstvu će možda doći, ali to nije samo pitanje moje odluke. Kao kod Marka u „Medenom mesecu”, potrebna je neka konkretna šansa
Na nedavno održanom filmskom festivalu Sinema siti u Novom Sadu, prikazana su tri domaća filma u kojima igra glumac Nebojša Milovanović – dva iz prošlogodišnje produkcije, „Đavolja Varoš” Vladimira Paskaljevića i „Medeni mesec” Gorana Paskaljevića, i novi film – „Plavi voz” Janka Baljka, koji će od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << septembra biti prikazivan u domaćim bioskopima. Na konstataciju da je u Novom Sadu postigao redak glumački uspeh za domaću kinematografiju, Milosavljević reaguje skromno, kakav jeste već 15 godina. Međutim, njegov talenat i spremnost za glumačka istraživanja primećeni su još u debiju „Lajanje na zvezde”, potvrđeni u „Buretu baruta” „Kordonu”, „Optimistima” i „Milošu Brankoviću”.
U filmu „Plavi voz”, čija se radnja dešava za vreme Titove smrti, tumačite lik profesora marksizma koji naslućuje šta će se desiti odlaskom Broza?
Taj lik ima svoj tajni život, u kojem je, između ostalog i opsesija filmom „Lovac na jelene” Majkla Ćimina, što je nasuprot njegovoj profesuri i predmetu marksizma. On je osetio šta se sprema i naslutio promene, čime sam pristupio tom liku, pa je tako postigao spremnost za ratove koji su usledili tokom devedesetih.
Osluškivanjem vremena, taj profesor marksizma tokom devedesetih godina postao je vojno lice JNA, koji je nekadašnje učenike vrbovao da idu na ratište?
Bilo je takvih primera. Okolnosti u kojima je živeo taj lik terale su ga na promenu, kao i sklop njegove ličnosti koju odlikuje različitost u odnosu na sredinu, pozicija koju ima da se igra gradivom koje predaje ali i sudbinama ljudi, kao i potajne želje za drugačijim, impulsivnijim životom. On je dosta razmišljao o ratu, u jednom trenutku je prelomio i okrenuo se ka tome. Posle dugotrajnog razmišljanja, a u prelomnom trenutku, to je ono u čoveku čime jasno zna u kom pravcu da krene, za kakvu promenu da se odluči. Tada prestaje sve ono lično i osoba počinje da pliva u novom sistemu.
Kakve je tragove raspad SFRJ ostavio na Vas kao na osobu koja je formirana tokom devedesetih kada se teško živelo na Balkanu?
Kada sam iz Valjeva došao u Beograd da studiram glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, živelo se teško. U tom haosu dobra okolnost bila je što sam od jutra do mraka provodio na FDU jer to iziskuje studiranje glume. Učenje glume bila je moja opsesija, a i bekstvo. Tek kasnije shvatio sam koliko smo mi kao narod izgubili u izolaciji. Kada sam radio koprodukciju sa stranim glumcima koji su moja generacija, shvatio sam naš hendikep. Dok smo mi bili izolovani, moji vršnjaci su putovali po svetu, upoznavali druge kulture i učili jezike. Zbog prirode posla i otvorenosti njihovih zemalja, oni su imali mogućnosti koje su nama bile ukraćene. Bilo mi je naporno da se oslobodim da igram na engleskom, da sa šminkerkom razgovaram na francuskom, a sa kolegama na italijanskom, dok je strancima to normalno jer su živeli u prostoru bez granica. To sam nadoknadio kasnije, ali nešto se nikada ne može nadoknaditi, pogotovu vreme.
U „Medenom mesecu” tumačili ste Marka koji se vodi ličnim motivima i šansom da napusti Srbiju zbog boljeg života u EU?
Marko iz „Medenog meseca” je posvećen umetnosti, violončelu. On ne beži iz Srbije, jer nije gnevan zbog okolnosti u kojima živi, već želju da se bolje ostvari i to ga čini junakom. To mi je najdraži karakter sa kojim sam se susreo do sada, karakter sa kojim sam se najviše identifikovao.
Da li ste imali šansu da odete iz Srbije i radite u inostranstvu?
Izgleda da sam imao, ali sam to tek kasnije saznao. Na Venecijanskom festivalu prvi put sam bio sa „Buretom baruta” 1998, a prošle godine sa „Medenim mesecom” shvatio sam da me profesionalci poznaju. Smatram da imam šansu da radim u inostranstvu, ali postoji ta moja (ne)spremnost za sve to i moja odluka da radim ovde. Moj angažman u inostranstvu će možda doći, ali to nije samo pitanje moje odluke. Kao kod Marka u „Medenom mesecu”, potrebna je neka konkretna šansa.
U slučaju lika Borisa koji ste igrali u „Đavoljoj varoši”, čini se da ga odlikuje paradoks da želi da se legalno bavi poslom u zemlji koja se zasniva na nelegalnosti?
Boris nije Don Kihot, ali je muški pandan Alisi u zemlji čuda. On je začuđen zbog ljudi oko njega, ali nije preterani moralista. Čudno mu je kako se radi u Srbiji, što u njemu proizvodi zbunjenost, pa dospeva u situaciju da postane ubica. Okolnosti su ga skoro navele na zločin, koji je u funkciji izbora manjeg zla.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 25.06.2010
