Izvor: Radio 021, 04.Okt.2020, 16:15
Dobitnik Sterijine nagrade Dimitrije Kokanov: Pozorište na udaru svuda u svetu, primat se daje delatnostima koje obrću profit
Autor teksta "Kretanje" i koautor projekta "Lonelly Plllanet" za 021.rs govori o usamljenosti kao novoj normalnosti i potrebi za kretanjem koje tematizuje njegov nagrađeni tekst.
Dramaturg, pisac i scenarista, stalni dramaturg Ateljea 212, dobitnik nekoliko nagrada za pisanje, jedan od scenarista serije "Jutro će promeniti sve" Dimitrije Kokanov, ove godine stigao je na Sterijino pozorje kao koautor projekta "Lonelly Plllanet" i autor teksta "Kretanje" za koji je dobio >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << Sterijinu nagradu sinoć završenog 65. Sterijinog pozorja, najvažniju nagradu ovog festivala koji slavi savremeno domaće dramsko pisanje.
U razgovoru za 021.rs govorio je o usamljenosti kao novoj normalnosti, strahovima, kompleksnosti kretanja, kao i o tekstu koji ima svoje telo, koje ga zanima koliko i telo onoga ko čita telo njegovog teksta.
021: Usamljenost je vrhovni strah današnjice, bio je i pre epidemije popriličan, a distancirana stvarnost podigla je taj strah na dodatno opasan nivo. Strahove moramo da razbijamo, osujećujemo jer slobode, ni života nema sa njima. Ima li pozorište potencijala da demontira te strahove?
Govoriti o usamljenosti podrazumeva takođe kontekst iz koga se govori. Sasvim je drugačije kada o usamljenosti govorimo iz konteksta romantičarske književnosti, psihoanalitičkog konteksta, diskriminatornih politika, distopijskih narativa itd. Naravno, posebno je zanimljivo govoriti o fenomenima izolacije, "socijalne distance" ili telesne distanciranosti u kontekstu pandemije korona virusa, jer taj je oblik usamljenosti najsvežije iskustvo za sve nas.
Kako pozorište može da interveniše u pojedinačna osećanja samoće i usamljenosti, to je zaista široka tema, sigurno da može, ali verujem da može i da produbljuje ovo osećanje kao i svaki drugi društveni okvir. Nesolidarnost, nerazumevanje, diskriminacija… Postoje različite manifestacije međuljudskog ponašanja koje izazivaju i održavaju osećanje usamljenosti kod pojedinaca, kod svih nas na različite načine, i izvan pandemijskih i pozorišnih okvira.
Pozorište ima snagu da komunicira sa određenom grupom ljudi. U tom smislu sigurno može da, kako to kažete - demontira određene strahove. Takođe, pozorište može da montira, možda ne baš strahove, ali svakako može da montira nezadovoljstvo.
Uostalom, pozorište je prostor javnog govora, te bi trebalo da podrazumeva preuzimanje odgovornosti za korišćenje te mogućnosti komunikacije. Potencijal, naravno, postoji. Mnogo je sposobnih, pametnih, kreativnih, obrazovanih i vitalnih autora koji se bave izvođačkim umetničkim praksama.
021: Zašto je pozorište toliko stradalo u epidemiji? Ima li tu mesta "teoriji zavere" u vidu teorije da je najpre stradalo mesto gde se neguje "sloboda misli" – iako se čini da je to ozbljno propala fraza, ili je razlog mnogo prozaičniji: pozorište, za razliku od kockarnica ne mobiliše "nosioce majica sa Sokratovim mislima", niti doprinosi "finansijskoj stabilnosti zemlje"?
Nisam siguran da je prošlo dovoljno vremena da bismo rekli da je određena umetnička praksa već stradala. Pozorište je na udaru svuda u svetu jer je ugušeno kapitalističkim sistemima procenjivanja značaja bilo koje delatnosti. Primat se daje delatnostima kroz koje se obrće profit.
Mene daleko više zanima na koji način svi mi mislimo o pozorištu tokom trajanja pandemije. Da li stvarno priželjkujemo i odlučujemo da se pravimo ludi i da se nadamo da će sve da prođe, pa da se ponašamo kao da stečeno iskustvo ne postoji.
Pozorište kao i svaka druga umetnička praksa nije, i ne može da bude suvišna, jer je sposobno da promišlja sebe u različitim okvirima i situacijama. Nije pozorište samo scena kutija, kokteli na premijerama itd, jeste i to naravno, ali to je već duga tradicija pozorišta i vrlo verovatno da će se ono u jednom trenutku vratiti u taj vid postojanja. Ali dok se to ne dogodi ne treba samo da žalimo za tim nego da iznalazimo druge moguće modele pozorišta. Pozorište živi, kao što čovek živi.
021: Razmišljanje o kretanju zapravo je razmišljanje o slobodi, o zbacivanju okova koje nam donose razna ograničenja i pravila. Kretanje može biti bukvalno, intimno, lično, kolektivno, prinudno poput migracija, može biti kretanje misli, ideja, društva, čovečanstva, u kojem - vi kao umetnik - jeste važno da dobro plivate, i mogu li se ona uopšte razdvojiti?
Nema potrebe za razdvajanjima. Diskurs razdvajanja, separacije, klasifikacije i hijerarhizacije jeste sprovođenje moći, kontrole i nadzora, a to je ono što mene lično ne zanima, čemu se suprotstavljam i tekstom "Kretanje". I nesloboda i - naizgled mirovanje - takođe jeste neka vrsta kretanja.
Mene je kretanje zanimalo kao pojam, kao praksa tela i misli, pre svega kao praksa govora. U tekstu "Kretanje" bavim se govorom, pozicijama govornih subjekata koji se kreću u govoru o osećanjima, sećanjima pre svega, strahovima, govorom podstičući svoja osećanja i sećanja.
Takođe, reč je o kretanju samog straha. Kretanje koristim i kao bukvalnu praksu fizičkog pomeranja i određivanje šta sve jeste telo, a shodno određenju neke telenosti šta sve može biti kretanje tog tela. Na kraju zaključim da i sam tekst ima svoje telo, pa me zanima i telo onoga koji čita telo mog tekst.
021: Imaš vreme, nemaš vremena, s vremena na vreme, ubrzano vreme, vreme koje leti. Nedelja se, čovek ima utisak, nekako skraćuje. Kako se može stvarati umetnost u tako skučenim prostorima?
Umetnost se može i uvek se stvara u nekim, svakako različitim prostorima. I, uvek u nekakvim, različitim vremenskim okvirima. Dakle, u različitim kontekstima. Umetnost će na te paramentre, na te kontekste i odgovoriti.
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
