Izvor: Politika, 26.Apr.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Demonstrirao sam protiv bombardovanja Srbije
Stalno nam govore da će sve biti u redu. E, pa, neće biti u redu, ratovi su naša konstanta, kao i ekonomska kriza, ljudi se osećaju bespomoćno i odlaze u beskrajne kupovine u velikim šoping-molovima
Tarik Ali, britanski pisac, novinar i levo orijentisani intelektualac pakistanskog porekla, gost je Beograda i Novog Sada (gde će danas otvoriti novu knjižaru „Delfi”), i izdavačke kuće „Laguna”, koja je objavila njegovih pet romana. Posle „Sultana u Palermu”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Priče o Saladinu”, „Kamene žene”, U senci nara”, pred našim čitaocima je i novi roman Tarika Alija „Noć zlatne leptirice”. Ove knjige, između ostalog, dočaravaju pad Osmanlijskog carstva, slavne pretke, priče Kurda koji je oslobodio Jerusalim od krstaša… Tarik Ali šezdesetih godina prošlog veka važio je za ikonu studentskih protesta širom sveta, a inspirisao je i jednu pesmu Rolingstonsa…Izveštavao je iz Severnog Vijetnama, Kambodže, Bolivije i Palestine… Jedan je od najvećih kritičara američke spoljne politike.
Potičete iz stare porodice, Vaš otac bio je novinar, koji je prekinuo dugu porodičnu tradiciju opredelivši se za komunizam, majka je bila aktivistkinja. Kako su roditelji uticali na Vaš životni put?
Velika zemljoposednička porodica iz koje potičem stara je i aristokratska, ali, da budem sasvim iskren, većina mojih srodnika bila je vrlo glupa. Međutim, moji roditelji, u vreme kada su bili vrlo mladi, u tridesetim godinama 20. veka, borili su se protiv Britanske imperije, koja je kontrolisala Indiju, i postali su komunisti. Odrastao sam u domaćinstvu koje je bilo socijalno podeljeno i otuđeno. Moj otac je govorio da su naši međusobni odnosi vrlo glupi, i bio je u pravu. Ali, kroz našu kuću prolazili su i pesnici, pisci i slikari, i ja sam odrastao upravo u takvoj atmosferi, kao i slušajući razgovore predvodnika seljačkog ili radničkog pokreta. Ti ljudi bili su mnogo interesantniji. Oni su najvećim delom uticali na mene.
Kada je u Vama začet stav oponenta američkoj spoljnoj politici. U vreme vijetnamskog rata ili još pre?
Počeo je i pre toga, ali je puni zamah dobio tokom šezdesetih, tokom rata u Vijetnamu. Svakoga dana na televiziji smo gledali šta se tamo dešava. Onda sam otišao i Vijetnam koji je bio bombardovan, i to zbog tada najvećih evropskih filozofa toga doba, Žan-Pol Sartra i Bertrana Rasela. Oni su bili članovi Međunarodnog tribunala za ratne zločine, na kojem je Sjedinjenim Američkim Državama trebalo da bude suđeno za ratne zločine. Bili smo deo tima za istragu, koji je sakupljao dokaze o ratnim zločinima. Jedan od sudija Tribunala za ratne zločine bio je i jugoslovenski profesor Vladimir Dedijer. Tada sam ga prvi put upoznao, bio je visoka, upečatljiva pojava. Deo tog tribunala bili su i pisci i advokati, ljudi iz čitavog sveta. Pored Sartra, bila je tu i Simon de Bovoar. To su bila moja prva iskustva u vezi sa spoljnom politikom SAD.
Poznato je i da ste imali raspravu sa Henrijem Kisindžerom. Kako se to desilo?
Bilo je to i pre Vijetnama. Bio sam student na Oksfordu, i u toku je bila rasprava povodom rata u Vijetnamu između Oksforda i Harvarda. Studenti sa Harvarda imali su uz sebe profesora za koga niko od nas nije čuo. Njegovi argumenti zvučali su mi besmisleno, i napao sam ga vrlo oštro. Kasnije je postao vrlo popularan, velika figura američke politike. Rekao sam: „A ovo je ’momak` sa kojim sam polemisao, i koga sam pobedio”.
Da li nam je danas potrebna nova 1968?
Potrebno nam je i više od toga, zaista velike promene. Kriza volstritskog kapitalističkog sistema od pre par godina vrlo je ozbiljna. Pogledajte šta se dešava u svetu; ekonomija Grčke u potpunom je kolapsu. I ekonomije drugih zemalja patile su još i više. Pokušavale su da se izbore sa strukturalnim slabostima kapitalističkog sistema, da nekako iznađu novac koji će staviti u banke i pokriti dugove. Stalno nam govore da će sve biti u redu. E, pa, neće biti u redu, ratovi su naša konstanta, kao i ekonomska kriza, ljudi se osećaju bespomoćno i odlaze u beskrajne kupovine u velikim šoping-molovima. Sve to traje predugo.
Kada sam razgovarala sa Erikom Džong, koja je hvalila Klintona, a kudila Buša, pitala sam je u čemu je razlika među njima. Bila je ljuta. Pošto ste oduvek kritični prema američkoj spoljnoj politici, kako vam se čini Obama, da li je drugačiji?
Nema razlika, mislim da Obama i u unutrašnjoj i spoljnoj politici sledi Buša. U poslednjih 25 godina američki predsednici su prvi ljudi jedinog carstva u svetu, i ma koliko da su inteligentni i da misle svojom glavom, oni su prinuđeni da stanu u odbranu jednog sistema. Neki od njih su dobri pi-arovi ili glumci. Po mom mišljenju, Obama je slab i budalast predsednik. Ali, sve nevolje i sankcije prema Iraku proizveli su Klinton i Medlin Olbrajt. I neki od američkih liberala, koji podržavaju demokratsku partiju, kao što je Erika Džong, ne žele da poveruju u to.
Kako ste se osećali kada su bombardovali Srbiju?
Mrzeo sam to. Noam Čomski i ja napisali smo mnogo tekstova o tom bombardovanju. Demonstrirao sam na londonskim ulicama, svi smo nosili bedževe u obliku meta. Svet je taj napad prihvatio, i bilo je apsurdno kasnije, kada su počeli napadi na Irak, da su mnogi ljudi koji su podržavali bombardovanje Srbije zbog humanitarnih razloga, bili protiv bombardovanja Iraka.
Poznavali ste Lenona, bili ste inspiracija i Rolingstonsima za pesmu „Street Fighting Man”?
Lenon je bio moj prijatelj, dobro sam ga poznavao, često smo sedeli i razgovarali o svemu. Bio je vrlo osećajna i topla osoba, i vrlo političan u jednom periodu svog života, želeo je da nauči još i više. Istoga dana dva poremećena čoveka pucala su u Lenona i Ronalda Regana, koji je preživeo napad. Lenon nije. Mik Džeger je dolazio na naše demonstracije ispred američke ambasade u Londonu, i bio je vrlo ljut zbog rata u Vijetnamu. Tako je nastala ova pesma.
Čitajući vaše romane, stiče se utisak da strasno volite istoriju. Kako birate one trenutke u prošlosti koji imaju posebno značenje, nauk za savremenog čoveka?
Želeo sam da pišem o vremenu kada je Evropa bila dom za tri kulture: hrišćansku, jevrejsku i islamsku. I kako su dve od njih, islamska i jevrejska bile uništene u Evropi. U težnji da ispričam priču, koristio sam istorijske činjenice i okruživao ih izmišljenim likovima i bajkama. U poslednjem romanu „Noć zlatne leptirice”, čiju sam priču smestio u 21. vek, osetio sam potrebu da povežem istoriju Kine i islama. I sam sam bio iznenađen čitajući o tome u biblioteci.
Česti su u Vašim romanima likovi intelektualaca, koji pripadaju različitim verama i kulturama, koji opušteno diskutuju. Da li izgovaraju Vaše misli?
Oduvek sam verovao u razgovor i debatu, mislim da su mnogo naprednija društva u kojima je razgovor bio podržavan i razvijan nauštrb metka ili sablje. U mojim romanima ljudi razgovaraju.
Da li je islam u naše vreme pogrešno shvaćen?
Mislim da jeste. U određenim delovima Evrope danas vrlo je jaka islamofobija. Jedini deo Evrope gde su ravnopravno živele različite kulture bila je, po mom mišljenju, bivša Jugoslavija. Dolazio sam ovde i znao sam to, ali mnogi nisu. Nismo ni mislili da se Srbi razlikuju od Hrvata. Govorio sam prijateljima da u jednoj evropskoj zemlji na Balkanu postoji i velika populacija Muslimana.
Marina Vulićević
[objavljeno: 27.04.2010]
