Izvor: Luftika.rs, 18.Sep.2019, 16:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čemu nas uči mala Nađa koja svaki dan jede leba i masti i kaže „da ima sve što joj treba“
Hvala ti Nađa, srce drago, što si nas sa tri rečenice podsetila koliko je malo potrebno da bi čovek bio zadovoljan.
„Šta si jela juče za doručak?“, pita novinarka RTS-a.
„Mast i leba“, kaže 6-godišnja Nađa.
„A juče?“
„Isto, mast i leba“.
„Voliš to da jedeš?“
„Da, mnogo“.
„Šta bi najviše volela da imaš?“
„Ništa. Imam sve“.
Bravo, Nađa, oko pametno i lepo, udružiće se dobri ljudi pa ćeš sa svojom >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << bakom i dekom koji te od prvog dana podižu u više kolibi nego kući, imati do zime sve ono što misliš da ti ne treba.
Dobićeš, nadam se, cele zidove bez memle i vlage, pa će astma da ti se smiri, dobićeš kupatilo da više ne moraš da se penješ na „kobajagi“ wc šolju, nov krov da ti čuva pametnu glavu, prozore umesto najlona da u toplom gledaš kako kiša klizi niz njih, krevet da u njemu nastaviš da sanjaš, pod, tepih i sigurno poneku haljinicu, bluzicu i nove cipelice.
Hvala ti Nađa što si nam posle bahatih, bezobraznih, posrnulih devojčica koje šamaraju svoju vršnjakinju, došla kao melem preko rane.
Hvala tvojoj 70-godišnjoj baki i 80-godišnjem deki, i tebi, što ste nam dokazali da su ljubav i sloga i skromnost najvažniji.
I da kada to imaš, možeš svaki dan da jedeš leba i masti, a da ti ne dosadi i uvek ti jednako ukusno. Ne postoje patike od 200 evra, tablet ili auto na baterije koji mogu da nadomeste odsustvo roditelja i njihovo nebavljenje detetom.
Hvala tvojoj baki i deki što su pokazali svim onim babama i dedama koji ne posećuju svoje unučiće i ne bave se njima, kako se zapravo za svoje unuče „gine“, kako se može prepešačiti sa štakom i nekoliko kilometara preko njive i duž autoputa da bi te odveli do predškolskog, dok neke babe zdravih nogu ne mogu ni 20 metara.
Opet ljubav, ljubav, ljubav koja leči noge, umanjuje bol, ne dozvoljava da kažeš „ja ne mogu“. Kad voliš, kad za nekog živiš možeš uvek preko svojih granica. Sve ostalo su izgovori.
Hvala im što su od tebe napravili jedno krasno, skromno, vredno dete koje se ne prenemaže i ne histeriše jer nije dobilo drugi sladoled po redu.
Hvala im što su te naučili da se smeješ, iako nemaš ništa od onoga što se danas smatra „svim“.
Hvala vam što ste pokazali mnogim roditeljima da je dete ono što mu se priča, pokaže, na šta se navikne.
Ako ga naučiš da ide lakšim putem, njemu će svaki metar na nogama biti težak, svako parče suvog hleba, biće mu „bljak“, svaka sledeća igračka, „neću ovo“.
A ti hodaš, mila devojčice u blatnjavim gumenim čizmicama i sa rancem u kom ti je baka spakovala leba i masti.
To te „otkrilo“, pa ti vaspitačica dala čokoladno mleko i malo džema, pojela si u dahu, prvi put je uvek najslađe i ti brzi slasni zalogaji bili su „alarm“ da se angažuju službe da vam pomognu.
Jer tvoji baka i deka nikad nisu kukali i molili za pomoć, čudno kad vidimo ko sve danas i zbog čega kuka. Odvajali su od svojih usta da ti imaš, kupovali ti odeću na buvljaku za 3o, 50 dinara, ponašali se kao da je sve u najboljem redu i baš zbog toga ti si srećno dete jer zaista veruješ da je sve u najboljem redu.
I jeste. Osim te astme, ali i to će da se sredi.
Neću, iako mi se srce lomi kad vidim gde živiš i koliko skromno, da te žalim. Neću. Ti si jedna zadovoljna devojčica koja je na neki čudan (neću da kažem teži) način naučila lekcije koje neko ne nauči dok je živ.
Ništa ti ne fali, iako fali mnogo toga i duva svuda. Toliko dece spava u krevetima od punog drveta i onda slušaju roditelje kako se vređaju, svađa odjekuje među novim, u roze okrečenim, bez fleka od buđi, zidovima.
Oblače markiranu garderobu, a nemaju nikog da ih isprati do škole i da ih ohrabri, potapše po ramenu, zagrli, kaže „Ti si moj ponos“. Toliko je dece koja imaju „sve“, a nemaju „ništa“, nažalost.
Ti, lepa Nađa možda nemaš „sve“, ali svih ovih godine imala si najvažnije… nesebičnu ljubav svoje bake i deke, do starih kostiju ti datu.
I ja bih volela da kad malo porasteš baš tako gledaš na sve ovo što si do sada živela.
Svu sreću sveta ti želim, puno, puno osmeha i da ti baka i deka požive bar do tvoje 18.
Pomoć za Nađu
Svi koji žele da pomognu maloj Nađi mogu to učiniti uplatom na broj računa:
250-3200013151500-64
MLADENOVIĆ SLAVICA
HUMANITARNA POMOĆ ZA NAĐU
Prilog RTS-a o Nađi možete pogledati OVDE.
Tužna sudbina petoro mališana: Stomak nas boli od gladi, plašimo se da će se kuća srušiti
.jpg)
