Izvor: Politika, 28.Maj.2010, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bogovi su nas podelili napola
Beograd je živa i žilava sredina koja zna šta je bio politički teatar 80-ih, šta je bio urbani teatar 90-ih, kaže reditelj Aleksandar Popovski
Ne mislim ništa dobro o komercijalnom teatru. Pozorište ne sme da potpadne pod ekonomsku logiku. To je velika zabluda koja se pokazala pogrešnom – kaže makedonski reditelj Aleksandar Popovski čija će predstava „Brodić za lutke” po tekstu Milene Marković, u produkciji Slovenskog narodnog gledališča iz Ljubljane, biti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izvedena večeras na 55. Sterijinom pozorju u Novom Sadu u selekciji nacionalne drame i pozorišta.
– Cela ta prevara sa liberalnom ekonomijom, kao predznakom ispred država, ljudi, doživljava veliki krah u ovom trenutku. Ispred svega je čovek, duh! Ekonomija je samo sastavni deo života. Otkrivati ponovo ekonomiju i komercijalni teatar, za mene je nezanimljivo i neprihvatljivo. Publika dolazi da gleda dobro, uzbudljivo pozorište. Predstava nije nešto što je plakat i reklama. To može da nam posluži, ali to je kratkog daha, kategoričan je Popovski koji ovog proleća na srpske pozorišne scene stiže, najpre preko Zagreba, pa Ljubljane. Na nedavno završenim „Mucijevim danima” u Ateljeu 212 beogradska publika imala je priliku da vidi predstavu „Per Gint” H. Ibzena koju je Popovski potpisao u Dramskom kazalištu „Gavela” iz Zagreba. Neumorni reditelj-putnik trenutno je svoje sidro „spustio” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu gde postavlja Ovidijeve „Metamorfoze”.
– Postalo mi je normalno stanje da sam svugde. Tamo sam gde mi se čini da mogu da realizujem svoje zamisli, da istražujem i sebe i pozorište. Zato sam se tako brzo vratio u JDP, jer mislim da ovde ima prostora da može da se napravi nešto uzbudljivo. U Sloveniji je predstava „Brodić za lutke” svojevrsni fenomen. Na prvi pogled nije delovala kao komercijalni projekat. Zapravo smo napravili predstavu koju publika rado gleda. Dopada mi se kako Milena Marković piše. Ona je jedan od najuzbudljivijih mladih autora na našem širem prostoru. Spoj sa slovenačkim glumcima je zanimljiv jer imaju drugačiji pristup samoj glumi, kaže Popovski koga smo zatekli u JDP-u neposredno posle probe predstave „Metamorfoze” čija premijera je u sredu, 9. juna na sceni „Ljuba Tadić”.
Poznati reditelj je žurio na novu probu. Istina u drugačijem obliku. U poslepodnevnim satima Popovski je, zapravo, imao zakazanu probu sa glumačkom ekipom Hrvatskog narodnog kazališta iz Rijeke preko skajpa. I to nije sve. Posle premijere predstave „Metamorfoze”, Popovski se „seli” u Rijeku, zatim će raditi u Istanbulu, a pred kraj 2010. godine, kako nas je obavestio, radiće u Ljubljani.
Popovski nam je otkrio i zašto je odlučio da predstavu o ljubavi „Metamorfoze” radi baš u Beogradu.
– Ovidijeve „Metamorfoze” u kojima se nalaze mitovi o nastanku sveta posebno su mi inspirativne. Odabrao sam samo one ljubavne. Kada pročitate Šekspira, vidite koliko je ideja uzeo iz ovog dela, odnosno koliko je Ovidije neiscrpan izvor motiva, ideja... On nudi i drugačiju formu pričanja priče. Ta forma u teatru me uzbuđuje i tera na preispitivanja – kaže Popovski i dodaje:
– Uvodimo novu formu, koja se vidi i u scenografiji i u glumi, po principu domino efekta: jedna emocija kod jednog glumca proizvodi drugu emociju kod drugog, i tako redom. Kod Ovidija je na početku bilo zlatno doba u kojem su ljudi mirno živeli. I nisu bile potrebne bronzane trube koje ljude pozivaju na rat, nismo išli duboko u zemlju da bismo tražili rudna bogatstva. I bili smo androgena bića. Snažni i svojom snagom mogli smo da otvorimo put ka nebu. E, onda su nas bogovi podelili napola i od tada lutamo i tražimo svoju polovinu. U suštini, kada bismo pronašli tu drugu polovinu, mi bismo mogli da vratimo to zlatno doba. Kada bismo se vratili sami sebi i kada bismo pronašli tu svoju ljubav, bez obzira koliko to patetično zvučalo, mislim da bismo mogli da vratimo zlatno doba. Umesto toga idemo, konkretno u otuđenje, zatvorenost u sebe. Sve manje i manje tražimo svoju drugu polovinu, i sve manje i manje pričamo sa bogovima.
U vreme „Metamorfoza”, priča Popovski, greh nije bio tako strogo opredeljen, ljubav nije imala samo jednu formu. Ljudi su mogli da se zaljube u cvet, planinu, sestru, pogrešnu ženu. Nije se sudilo na načine na koje se danas sudi.
Aleksandar Popovski sa uzbuđenjem, kaže, prati polemiku oko mjuzikla „Kosa” koji je događaj sezone u Ateljeu 212.
– Ovu polemiku doživljavam i kao borbu za prevlast različitih oblika teatra. Beograd je živa i žilava sredina koja zna šta je bio politički teatar 80-ih, šta je bio urbani ili moderni teatar 90-ih. Isto tako se čisti od tipa pozorišta koje su donele 2000. godine. Ne smem i neću sebi da dozvolim da se smatram strancem u Beogradu i kada me pitaju kako se osećam ovde, kažem: „Kao čovek koji pripada ovoj sredini”. Ovde sam ostavio pet svojih predstava. Smatram se delom ove kulture i zato sam insistirao da radim „Metamorfoze” u Beogradu. „Metamorfoze” su na tragu teatra koji već duže vremena pokušavam da realizujem. Ima tu dosta od neke estetike koje sam počeo da otkrivam zajedno sa Nikolom Ristanovskim dok sam radio na predstavi „Mame mu ko je prvi počeo”. I „Don Žuan”. Danas radeći sa svojim scenografom, Svenom Joketom, ceo taj tip teatara nazivamo „Koncept Destetika”.
B. Trebješanin
[objavljeno: 29.05.2010.]
