Izvor: Luftika.rs, 22.Avg.2019, 12:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bila je ružna, sa velikim stomakom i još većom dušom, muž joj je svaki dan nosio samo jednu stvar…
Bile smo tada tako mlade, da je bilo teško nazvati nas ženama. Ali su nas tako zvali, jer mi smo bile smeštene na ginekologiji, čekajući da na svet donesemo decu.
U sobi je bilo nas 12 žena. Sve smo ležale, čekajući trudove i živo razgovarale. Pored mene je bila jedna mnogo ružna devojka, sa velikim stomakom i još većom dušom. Ta njena unutrašnja lepota kao da je gušila ovu spoljnu ružnoću piše Still.
Soba za posetu je bila na prvom spratu i muževi su nam dolazili >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << svaki dan, a mi bismo onako teške, silazile dole i dugo pričale sa njima. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, i žene su bojažljivo mislile: da li će muž danas doći da je obiđe?
Nisu svima dolazili muževi svaki dan. Moj je bio vojno lice i dolazio je kada je mogao od posla… Kada je žena trudna, sve je vređa. A kada je pred porođajem, posebno je osetljiva. Tada sve što muž radi i ne radi, njoj ranjava dušu. Neke žene su znale noć da preplaču, samo zato što im muž taj dan nije došao u posetu ili što ih nije lepo zagrlio i poljubio kada je već došao.
Muž od te ružne devojke dolazio je svaki dan. Bio je sitan, duplo manji od nje, sa crvenom kosom i nemirnim zelenim očima. Daleko od toga da je bio lep. Dušu na srce – našli su se!
On je svaki dan dolazio u posetu noseći malo keramičko grne sa poklopcem. Svaki bogovi dan! To malo čađavo grne bilo je zamotano u neuglednu krpu, koju je on pažljivo odmotavao, pa dodajući joj kašiku ili viljušku, pažljivo je pred njom otvarao grne.
A u njemu je svaki dan bilo toplo jelo: domaća pileća supa, ili topao krompir sa mesom…
Radio je i on u fabrici svaki dan, kao i naši muževi. A onda je trčao kući i spremao joj jelo koje bi pažljivo doneo u posetu – svaki dan!
Pričala mi ona da mu treba puna dva sata da dođe do bolnice. Ali izgleda da njemu nije bilo teško…
Prošle su godine od našeg druženja u porodilištu. Srela sam je sa čoporom dece, i stomakom do zuba. Iz nje je izbijala neka svetlost, neki mir i bila je prelepa… I deca su joj bila lepa.. Rekla mi je da je dobro, da je život dobar prema njoj. Tako je i izgledala – zadovoljno i lepo.
Pored nje je stajao i njen crvenokosi muž, smeškajući se. Izgledao mi je kao ono čađavo grne koje je donosio u porodilište svaki dan: spolja ružno, ali unutra toplo i mirisno!
I eto šta je ženi potrebno da bi bila srećna: malo dobrote koja godinama ne bledi. Ništa više, drage moje, ništa više!
Priča siromašne porodilje iz Betanije rasplakala lekarku na porođaju
.jpg)
