Izvor: Politika, 23.Apr.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd lep kao Hemfri Bogart
Valjda se većina seća kako se odvijala priprema za vraćanje ponosa Srbiji, kakve su sve gluposti imale tretman državne politike, i šta je usledilo kao rezultat. Nije potrebna velika pamet da bi se razumela veza između novonastale kaste tajkuna i tajkunčića i svih onih ratova koje je Srbija vodila dok je Milošević bio na vlasti, kaže naš sagovornik Dragan Velikić
U novoj knjizi izbranih eseja našeg poznatog pisca Dragana Velikića „O piscima i gradovima” (izdanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novosadske „Akademske knjige”), objedinjeni su tekstovi koji su nastajali od devedesetih godina do 2007. Pored toga što ukazuju na one događaje iz iskustva koji su uticali na nastanak Velikićevih romana „Via Pula”, „Astragan”, „Danteov trg”…, pokazuju i omiljenu literaturu ovoga autora, njegov stav prema književnoj umetnosti koja je „moćnija od stvarnosti”, kao i ono iskustvo drugog, koje jeza pisca najvažnije.
I u ovoj knjizi izabranih eseja govorite o ljudima i predelima,
slikama koje su učestvovale u oblikovanju Vaše duhovnosti. Tako zapravo potvrđujete nasušnu potrebu za onim „drugim”, za stalnom idejnom komunikacijom, za putovanjem?
Svaki čovek je suma iskustava, kolaž sastavljen od predela koje je video, mesta u kojima je živeo, ljudi sa kojima se susretao. Bez komunikacije život je pusto ostrvo. Književnost, i uopšte umetnost, jeste vid komunikacije. Drugi je naša sudbina, neizbežnost. Bez relacije sa drugima ne bi bilo moguće konstatovati vlastite kvalitete. Književnost je govor razlike, jer samo razlika daje da stvari i pojave budu viđene u njihovoj istini, samo nas razlika budi i prisiljava da mislimo.
Pišete o pojmu „drugosti” podjednako važnom i za stvaralaštvo Džojsa, Itala Zveva, Nabokova. Da li biste i Vi bili ovo što jeste danas da često negde niste bili „drugi”, da niste mislili i pisali o drugačijem?
Za pisca je iskustvo drugog i drugačijegnajvažnije. Rekao bih da bez tog iskustva, bez osećanja izvesne izopštenosti, nema nemira koji je pokretač i nukleus stvaralačkog procesa. Autentično književno delo je pokušaj uspostavljanja drugog i drugačijeg. Svako je tek kolaž sačinjen od velikog broja drugih. Taj broj se stalno uvećava. Pisac čini iskorak, sve vreme noseći u sebi dve obale. Za mene je misija pisca da odoli lakšem putu koji tako često potvrđuje zablude, produbljuje stereotipe, i da u totalitetu stvori obris vlastitog univerzuma. To je pre jedan fiziološki proces, koji za meru nema unapred zadatu putanju. Onog časa kada se uputimo u beskrajnu teritoriju drugog, snabdeveni različitostima koje su tek uzorci naših mogućnosti, mi smo se opredelili za princip sinteze, za kreaciju kao način života i doživljaj sveta.
Međutim, šta prema Vašem poznavanju istorije znači strah od drugačijeg, kao svojevrsni stereotip, koji nagoni na stvaranje neprirodne čistote, nepotrebne „zaštite”?
U meni budi teskobu svaki pokušaj da se aklamacijom uspostavi nekakav generalni konsenzus po vitalnim pitanjima. To je posebno vidljivo kada se govori o istorijskim događajima, kada se uzimaju u obzir samo one okolnosti koje dokazuju neku unapred zadatu „istinu”. Sužena svest opterećena predrasudama nije u stanju da domisli bilo kakvu istinu. Zato su jalova sva ona amaterska razmišljanja o istorijskim događajima i pojavama lišena uvida u čitav kontekst koji je pripremio određenu istorijsku situaciju. Nije potrebno biti pametan da bi se nešto tvrdilo, čak štaviše za vatrene krstaše jednodnevnih istina pamet je opterećujući elemenat, prava jeres. Svuda i uvek glupost ima dovoljno obožavalaca, jer ona ne zahteva ni napor ni znanje, već samo slepu veru, isključivost, često i mržnju prema svemu što je drugačije. Prema drugom. Naravno, lakše je tog drugog stvoriti, prema vlastitim merilima, nego ga upoznati i prihvatiti kao takvog, dozvoliti mu da to bude. Mogućnost drugog zavisi i od kapaciteta nas samih. Tamo gde nema mesta za istinski drugog, nema mesta, pre svega, za bilo kakav svet, sem predrasuda i zabluda čija funkcija je da onemoguće bilo kakvu promenu. A to je suprotno principu života. Još je Heraklit rekao da se u istu reku ne može dva puta ući.
Da li je za Srbe bilo onih „opasnih” drugačijih, kakva je o njima predstava danas?
Ne bih generalizovao. Za koje Srbe? Šta je pojedinac, individua učinila da bi bila Srbin ili Španac? Samo to što se rodila. A na svet ne dolazimo svojom voljom. Kako se može biti ponosan na samu činjenicu da si Srbin ili Španac? Pretpostavljam da takav lik preuzima u svoju korist, na svoj tas, vrednost jednog Dositeja, Tesle, Andrića. Ali, gde je tu on? To je ono diskutabilno MI kojim se ogrću nišči duhom u nestabilnim vremenima. Da bismo bili vredni poštovanja, da bismo uopšte osmislili svoj boravak na Zemlji, valjda bi trebalo nešto učiniti sa samim sobom. Ne mislimo i ne reagujemo svi isto, pa prema tome ne mogu da generalizujem i upotrebim imenitelj nacije za događaje koji su protutnjili tokom poslednje dve decenije našim prostorom. Valjda se većina seća kako se odvijala priprema za vraćanje ponosa Srbiji, kakve su sve gluposti imale tretman državne politike, i šta je usledilo kao rezultat. Nije potrebna velika pamet da bi se razumela veza između novonastale kaste tajkuna i tajkunčića i svih onih ratova koje je Srbija vodila dok je Milošević bio na vlasti. Međutim, u prirodi je ljudskoj da razloge za vlastite zablude traži tamo gde je lakše i bezbednije. Pa se tako krivica za poraze i propadanje često usmerava prema onima koji nisu odgovorni za situaciju u kojoj smo danas.
Tišma je za Vas bio ona duboka, usamljena ličnost – čovek ostrvo, koji je sa strane posmatrao poraz humanosti. Zbog čega je još njegov dnevnik ostavio tako važan utisak na Vas?
Tišma je šest decenija vodio dnevnik. Beležio šta mu se sve dešavalo još od vremena kada su ga roditelji početkom Drugog svetskog rata sklonili u Budimpeštu. Nije retkost da onaj koji vodi dnevnik prikazuje sebe u okolnostima koje mu ne služe na čast, da zaviri sebi pod kožu, da se suoči sa vlastitim slabostima. Da se prikaže kao negativni junak. Ali, po pravilu, uvek negde u pozadini vibrira iskušenje da se prećute situacije u kojima se javlja kao slabić, da prećuti ljubomoru i zavist koju u njemu izazivaju neke osobe. A baš je takvih situacija u Tišminom dnevniku mnogo. Rekao bih da Tišma nije koristio kozmetiku priređujući svoj dnevnik za objavljivanje.
Autobiografija kao možda jedina književna forma, kažete, nalikuje na prikriveni čin vođenja dnevnika o onome što je bilo i što se i nije desilo. Da li je za Vas merljiva i sasvim realna razdaljina od sećanja na detinjstvo u Puli, pa do, na primer, onog malog „Ruskog prozora” – „otvora kroz koji se može namignuti sebi od pre”?
Razdaljina je u literaturi relativna kategorija. Hir sećanja pamti naizgled nevažne trenutke. Kažem nevažne jer, po pravilu, zaboravljaju se okolnosti u kojima se neki običan, banalan prizor upisao u naše sećanje. Iščilelo je ono što se naslonilo na taj prizor, što ga je možda izazvalo. Trezor svake osobe sastoji se od tajni, od prećutanih činjenica koje se kasnije, pod svetlom zrelosti, pojavljuju razgolićene, često surove u svojoj istini. Pisanje je otkopavanje. A samim tim i suočavanje, pokušaj da se razviju negativi skriveni u zatonima podsvesti.
Koji od gradova u kojima ste živeli i pisali ima za Vas najveću simboličku snagu, koji su bili najvredniji putovanja i literature?
Svakako to su Beograd, grad u kojem sam se rodio i u kojem sam proveo najduži period života, i Pula, grad moga odrastanja. Ta dva grada jesu meni najvažnija. Međutim, teško bih sastavio vrednosnu listu drugih gradova u kojima sam živeo. Beč mi je takođe važan. Posle Beograda i Pule to je grad u kojem sam proveo najviše vremena. Ukupno šest godina. Pomenuo bih i Berlin, grad u kojem sam proveo godinu dana. I koji me podsećao na Beograd po svojoj otvorenosti, po danonoćnom brujanju života. U jednom dokumentarnom TV filmu austrijske produkcije, novinar sagovornik mi je postavio pitanje: „Da li je Beograd lep?”. Stajali smo na Kalemegdanskom platou. Pred nama se pružao pogled na Zemun i novobeogradsku obalu. Rekao sam da je Beograd lep na način na koji je lep Hemfri Bogart.
Marina Vulićević
[objavljeno: 24/04/2010]
