Izvor: Politika, 29.Mar.2010, 16:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bašta od zvukova
O zvukotvorcima, guslama i Aleksandri Vrebalov
U martovskom izdanju programske knjižice Karnegi Hola pominju se, između ostalih, Ricardo Muti, Louis Andriessen, Thomas, Louis Adès, Kronos kvartet i Aleksandra Vrebalov.
Novosadska kompozitorka pored svetski poznatih umetnika je nešto što nas čini ponosnim delom sveta, posebno ako se u tom svetu u jednom od časopisa ona proglasi i „Njujorčankom”. Ima nečeg privlačnog u grešci u kojoj neko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << našoj sugrađanki „oduzima” deo identiteta i pokušava da je svrsta među „svoje”.
To mnogo govori o mestu koje je novosadska kompozitorka Aleksandra Vrebalov zauzela u svetu nove muzike, u čijem okrilju radi već gotovo dve decenije. Nešto manje od tog vremena, ova autorka sarađuje sa gudačkim kvartetom Kronos, danas sigurno najpoznatijim ansamblom ovog žanra, specijalizovanom za izvođenje savremene muzike.
Ako se ima u vidu da se radi o sastavu za koga je napisano više od šest stotina dela, onda činjenica da su dva opusa Aleksandre Vrebalov deo Kronosovog redovnog koncertnog repertoara svedoči o osvajanju moguće najvišeg mesta u ozbiljnoj hijerarhiji o kojoj je ovde reč. Muzika Aleksandre Vrebalov, koju dakle Kronos rado i često izvodi, našla se međutim na repertoaru još jednog projekta vezanog za ovaj sastav.
Radi se o saradnji Kronosa i Muzičkog instituta Weill pri Karnegi Holu, u kome je ovaj ansambl najpre nastupao četiri večeri zaredom, a potom od 15. do 22. marta održao majstorski kurs za tri mlada kvartetska sastava sa tri različita kraja sveta, čiji je zadatak bio da pripreme i izvedu izbor dela sa Kronosovog repertoara.
Tako se delo Prigrli me, susede, u ovo nevreme (Hold me neighbor, in this storm) Aleksandre Vrebalov našlo na listi zahtevnih zadataka koje je trebalo „rešiti” u nedelju dana celodnevnog rada sa svim članovima kvarteta Kronos. Tu se priča naravno, ne završava, već počinje. Jer, radi se o delu u kome se instrumenti klasičnog gudačkog kvarteta povremeno zamenjuju guslama i tapanom, u koji su uključeni zvuci pravoslavnih zvona, islamskih molitvi, srpske narodne pesme, citati dečjeg smeha; u kome učesnici (ili učesnice!) pevaju dok sviraju, udaraju nogama, rečju izvode muziku „angažovanije” nego što se to očekuje u nekakvom „klasičnom” opusu za „najskladniji od svih muzičkih sastava”.
Zahvaljujući Ministarstvu kulture Republike Srbije, gusle su za ovaj projekat poslate iz Srbije, tako da veština sviranja na njima bude savladana pre nego što ova radionica počne, što ukazuje na činjenicu da politički vrh naše zemlje u oblasti kulture razume i podržava negovanje savremenog muzičkog stvaralaštva. O značaju tradicije, o novoj muzici, o ženama koje sviraju gusle, o vizuelnom aspektu muzike i Džonu Kejdžu pričao je Dejvid Heringotn, vođa i prva violina kvarteta Kronos.
Kvartet Kronos izvodi savremena dela uglavnom kompozitora koji nisu deo dominantnih zapadnih kultura, stoga bi vaš angažman mogao da se smatra i „političkim stavom” ostvarenim kroz muziku...
... Ovih dana sam slučajno čuo da je Šubert napisao delo za bariton i hor na hebrejski tekst – ne mogu da dočekam da to čujem. Slično je činio i Hajdn - koristio je romsku muziku. Radili su to i oni koji su živeli ranije – slušali su muziku drugih tradicija i tražili načine da je učine delom svoje muzike. Svirali smo sa rumunskim ansamblom Tarafti Hajduci, oni su svirali muziku iz jednog indijskog filma, a da film nisu nikad ni videli. Mislim da muzičari iz celog sveta rade te stvari. Kompozitori nastoje da stvaraju nešto novo... ali za mene zapravo nema ništa novo u novoj muzici – novo je način na koji se kombinuju neki elementi. Nove su možda mogućnosti snimanja, nove su tehnike. Delo Prigrli me susede, u ovo nevreme možda ne bi bilo moguće pre pola veka ili više zbog zahteva za delovima koji su posebno snimljeni, a zatim puštani da zvuče kroz delo. Crkvena zvona koja se tamo čuju, to je nekada možda čuo neki kompozitor i bio time inspirisan, ali možda nije imao tehničkih mogućnosti da to inkorporira u svoju muziku. Danas to možemo... To je radio i Stravinski, to rade svi. To je izazov muzike, to je privlačnost naše umetnosti – da kompozitor od zvukova sveta pravi svoju „baštu”, svoju „dnevnu sobu”. A to je upravo ono što i ja radim, što sviram.
Govorimo o tradiciji, a pomenuli ste i Hajdna... Da li mislite da je neophodno da jedan ansambl gudačkog kvarteta na početku svoje karijere treba da prolazi klasike literature za ovaj sastav ili to nije neophodno ukoliko želi da se bavi isključivo novom muzikom...
Ne bih želeo ikom da kažem šta treba ili ne treba da radi. Ali, za mene je bilo veoma prirodno da prođem kroz ta dela – prvi kvartet koji sam u životu čuo bio je Betovenov opus 127. Razlog zašto mi sad sedimo ovde i pričamo je upravo ta muzika koja mi se dopala, pa sam pozvao još 3 drugara, nabavio note... Tada sam imao 12 godina i od tada radim istu stvar. Slično je i sa kompozitorima. Čujete nečiju muziku i osetite da ima potencijal, zatim počnete da pričate sa njim i nalazite zajedničke „interesne zone”. Veoma brzo te zone postaju prostor koji se pretvara u muzičko delo. Tako je bilo i sa Aleksandrom Vrebalov.
Kad bi vas producent rekao: „Hajde da sad napravimo jedan CD Hajdna i Mocarta!”, to bi na neki način bilo novo u odnosu na ono što ste do sada radili. Biste li to rado prihvatili?
Ja još nisam završio sa muzikom (smeh). Možda bi to bio najdivljiji od svih snimaka koje bismo uradili. Ipak, to ne bismo radili da šokiramo našu publiku. Ja želim da publiku inspirišem. Postoje brojni Hajdnovi kvarteti koje bih svirao i naravno da bih voleo da kažu „pogledaj kako svira Hajdna, baš je kul”. Ali, ono što mene pre svega zanima jeste da čujem nekog današnjeg Hajdna kako stvara, i da budem tamo kad se on „desi”. Ja mislim da treba da podržavamo težnju ljudi da stvaraju tu istoriju i da budemo njen „budni” deo i da podržavamo saznanje o tome kako smo došli od Hajdnovog prvog opusa za gudački kvartet do ovog koji je danas napisan... Svako nalazi svoj sopstveni „ulaz” u svet muzike, uopšte nije važno na kom mestu. Znam za jednog izvanrednog muzičara iz plemena Šona u Zimbabveu koji izvodi svoju tradicionalnu muziku, ali tvrdi da je prva muzika koju je čuo bila Bahova muzika koju je čuo od misionara... Neverovatno je gde sve nalazimo i pronalazimo muzike i na koji način. Evo, juče sam imao intervju u kome su sva pitanja bila povezana sa stvaralaštvom Džona Kejdža. Morao sam da im ispričam jednu porodičnu priču. Moja deca su pročitala u nekakvom časopisu o njegovom delu 4’33’’. Znali su da sviramo Kejdžova dela i da se često čujemo telefonom sa njim. I ovo delo je postalo delo koje porodica može da svira zajedno. I ne samo to. Vremenom, kada je buka u kući postajala preterana umeo sam da kažem: „U redu je, Adame, sad ti ideš u onaj ugao, a ti, Boni, u onaj drugi – vreme je da odsvirate 4’33’’!” (smeh) To je, inače, odlično delo za sve porodice (smeh). Ali šta se dešava – delo počinje da bude sve oko vas, postaje izvan onoga što je bilo ili što ono jeste. Postaje novo, primenljivo na razne stvari...
Stravinski je jednom rekao da muzika treba da se gleda, a ne da se samo sluša. Koliko je vizuelni momenat važan u slučaju kvarteta Prigrli me susede u ovo nevreme Aleksandre Vrebalov, s obzirom na nove instrumente i načine sviranja koji se u ovom delu traže?
Veoma je zanimljivo da na našem jeziku ljudi često kažu da su „videli koncert” (to see a concert). I to je istina, to je deo rituala koji učestvuje u „stvaranju dela”. A ta publika, ona je za mene presudni element muzike. Ona nije nešto što dolazi uz muziku, zato što eto mora da bude tu. Publika čini da ta muzika „oživi” i ja je želim tu, blizu. Čak i kad snimamo, ja zamišljam da je publika prisutna. Neka naša najbolja izvođenja bila su u dnevnim sobama ljudi koje smo znali. Pa i duboko u istoriju, prostori gde su izvođeni kvarteti bili su intimni prostori. Danas je upravo tu i problem - mi sviramo pred 3000 ljudi: kako postići tu intimnost koju gudački kvartet sugeriše? Mi to prevazilazimo igrom svetla na koncertima, pa to činimo i u slučaju dela Aleksandre Vrebalov. Na taj način se može fokusirati nečija pažnja. A svako želi da tu nešto „dokonstruiše”, da „učestvuje”, da „pravi”... Svi stalno nešto pravimo i želimo da budemo deo tog „pravljenja”, a takav je slučaj i sa koncertom.
Kada je Aleksandra Vrebalov govorila o svom delu na vašem masterklasu, istakla je da je delo Prigrli me susede... pisano kao porudžbina za Kronos, na neki način „mačo” muzika. Bilo je, međutim, nečeg čudnog u činjenici da su članovi kvarteta sa kojima ste radili bili uglavnom žene. Žena koja svira gusle – delovalo je pomalo kao „kulturološki” šok za našu tradiciju...
Razmišljao sam o tome. Tu ima više nekog kulturološkog fenomena – da li ima razlike u stepenu „divljeg” i „pitomog” u svakom čoveku. Koliko je procenata onoga što čini ženskost u nekom i muška strana... Mi smo sa kvartetima radili na tome da se svaki mogući zahtev Aleksandrine muzike ostvari, izvede. I svi oni to, verujte, mogu jednako kao Kronos kvartet, nezavisno od pola. Dakle, te predrasude su samo deo vašeg pogleda na stvari.
Neko se našalio i rekao da te devojke to mogu da odsviraju bolje od Vas, Dejvide.
Pa... znate... ja sam ih učio, ja sam pokazao kako to treba... Šta da kažem... To što su to uradile bolje od mene samo pokazuje kakav sam učitelj (smeh). Samo su nastavile tradiciju velikog majstora gusli!
Kada govorimo o guslama – šta mislite o potrebi Aleksandre Vrebalov da taj instrument uključi u svoje delo?Šta se može dobiti od te jedne jedine žice?
Od tog instrumenta možete dobiti sve što postoji u muzici. Oni koji sebe zovu muzičarima, to su oni koji su u stanju da „pokrenu” note. Posao koji rade muzičari jeste da odsviraju zvuke koji dobijaju značenje prvo njima samima, a potom i onima koji ih slušaju. Mi smo zvukotvorci, a može se mnogo zvukova napraviti na guslama. Nikad ne bih podcenio ni jedan instrument. U Angoli sam sreo decu koja su pravila bubnjeve od ostataka oružja, gitare čije je telo bilo napravljeno od dela granate... To nalazim inspirativnim. Postoji nešto u našoj ljudskosti što nas tera da pravimo muziku nezavisno od toga gde smo i pod kakvim uslovima živimo. A to da se toga podsetimo ovim delima i to u Karnegi Holu. - to je moćna stvar. Ljudi veruju u različite stvari, ja verujem u muziku. Ona je divan deo ljudske prirode i ja želim da je razvijem, proširim, istražim...
Ira Prodanov Krajišnik
[objavljeno: 29/03/2010]
