Izvor: Radio 021, 27.Sep.2018, 09:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bajaga nije bio u pravu
Pričaće jednom da je u jednoj zemlji ljudi koji ćute i trpe, voz od Novog Sada do Beograda išao celu večnost.
Subota, 15. septembar, popodne...
Železnička stanica u Novom Sadu. Puna kao nar.
Čeka se voz za Beograd. Treba da krene u 14.55.
Voz u dolasku kasni 20 minuta. Ukrcavamo se u 15.15.
Pregledaju nam karte, iako još nismo krenuli. I ne krećemo još....
Čini se večnost. Putnici pokušavaju da saznaju šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << se dešava.
Troje od njih u crnini, potpuno sluđeni, idu na sahranu u Beograd. Voz ne kreće i dalje...
Neko izlazi napolje, saznaje da je kvar na lokomotivi. Rekao kondukter.
Nešto menjaju, da se strpimo. Kreće u 15.54, četrdeset minuta nakon što smo ušli u voz.
Sve u svemu, 40 plus 15 je 55, toliko minuta sad već kasnimo. Jedva da smo prošli Žeželja, voz staje...
Stoji... Kreće. Začuje se neki alarm... I pišti, pišti, i pišti... Putnici pokušavaju da saznaju šta se dešava.
Nigde nikog da objasni. Stajemo opet, ne na stanici, već onako...
16.27
Alarm ne prestaje. Opet krenemo. Pa stanemo...
16.36
Alarm pišti i pišti. Sad već "putujemo" više od 90 minuta. Alarm ne prestaje.
Voz staje u Čortanovcima u 16.45.
Kondukter panično ide kroz kupee, nešto se zapalilo. Moramo napolje...
Šta ćemo mi? Nema on pojma. Ovaj voz sigurno nikud neće jer je u kvaru.
Ljudi posedali po bankini, tik do šina.
Na stanici je tolika nervoza da voz koji dolazi iz Beograda zamalo da zgazi jednog putnika. On diže dreku na otpravnicu vozova.
Ljudi šize, ovi što idu na sahranu su očajni. Neki se raspituju za taksi. Žure, jer putuju dalje.
Ti odlaze nekuda, vukući kofere za sobom. Očajnici ostaju.
Putnici se raspituju u stanici šta će biti dalje. Prisutne otpravnice vozova ne znaju. Kažu da čekamo naredni voz.
Taj je iz Novog Sada trebalo da krene u 16.15.
Oko 17 sati ukrcavamo se u Čortanovcima u taj voz. Jednih preko drugih.
Neko predlaže da svi zajedno odemo na stanicu i tražimo nazad svoj novac.
Ljudi uglavnom ćute. Učili su, ćutanje je blago...
Ali, to je važilo u nekom drugom vremenu, nikako da shvate.
Voz koji nas je pokupio - pun je klinaca. Idu na Rastu. Ko je Rasta?
Reper! Neki srpski Tupak, pita neko?
Tupak, who? Pitaju klinci.
Stižemo na Novi Beograd. Da li je više bitno kada?
Pokojnik je uveliko sahranjen.
…..............................................
Na kraju, možda treba pitati Rastu. Možda on zna.
Jer, druže Bajaga, nisi bio u pravu! Nije 442 do Beograda.
Već, uskoro, samo 25 minuta. Samo ih treba dočekati.
Ko dočeka - pričaće jednom, da je u jednoj zemlji ljudi koji ćute i trpe, voz od Novog Sada do Beograda išao celu večnost.
Možda će se neki tome smejati. Ali mi tad već nećemo biti živi...
Epilog, jedan mali lični
Desetak dana kasnije, na Železničkoj stanici u Novom Sadu, nakon sati i sati pokušaja da dobije nekog na stanične telefone, za koje će se ispostaviti da već pola godine ne funkcionišu, jedan putnik zatražio je svoja prava za nanetu štetu. Jer, nije došao na vreme tamo gde je trebalo da dođe.
Na stanici su bili uporni - da se kasno javio, da je to sa tolikim kašnjenjem voza vis major, da se ipak vozio do Čortanovaca, da nije tu šef smene, što nije tražio prava u Čortanovcima, Beogradu, zašto mu u Čortanovcima nisu overili kartu da je samo dotle putovao...
Ali i putnik je bio neumoljivo uporan, insistirao na činjenicama - u minutu. Posle polusatnog razgovora, raznih konspirativnih konsultacija iza stakla, dobio je svoja prava. Celih 390 dinara nazad. Od karte. Za putovanje koje se možda moglo završiti i kobno. Jer, vozili su voz u kojem je pištao alarm, voz u kojem se nešto zapalilo. Vozili su voz koji je trošio minute nekih naših, drugačije planiranih života.
Autor: S. Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
