Izvor: Novine novosadske, 18.Jul.2012, 12:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Aleksandar Dujin-Duja, novosadski džezer

“Više od 35 godina nosim svoj muzički krst” Kada se džez pomeša da vojvođanskom tradicijom, dobije se pijanista. Bečki đak, Balaševićev kompanjon, kompozitor, instrumentalista, rečju Aleksandar Dujin. Ne tako davno, ovaj Novosađanin obeležio je punih 35. godina autorskog muzičkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << rada, a kako sam kaže, muzika je teška disciplina, zahteva snagu duha, a nekad i visoku preduzimljivost kao bi se od nje, na kraju krajeva i živelo i našlo smisla u životu.
 
Kako ja to volim da kažem, kad uzmem nešto da radim u 99 odsto slučajeva to prelazi u tradiciju. Moje ime se najčešće vezuje za džez, jer sam ja i završio bečki konzervatorijum za džez muziku, i to jeste moj fah, ali ja uvek kažem da ja nisam pravi džez muzičar jer džez muzičar je neko ko je apsolutno posvećen samo džezu, ko je asketa u tom smislu. Pošto sam konceptualni tip, uvek je moja muzika bila vezana za mesto na kom sam živeo, muzičarima sa kojima sam svirao, i ljudima sa kojima sam se družio. I tako je i sad, priča popularni Duja za Novine novosadske.

NNS – Kažeš da je džez asketska muzika i čini se da se njome bave oni koji su unapred podredili zaradu svom muzičkom putu?
AD – Muzičar je jako teško biti i ne postoji posao muzičara koji donosi neku ozbiljnu platu. Dakle, ne velike pare nego platu, i nije to slučaj samo u džez muzici. Govorim o tome kada ne sviraš svadbe i šatre, ali ni to nisu neke pare, niti bogastvo. Međutim, više nema ni negdašnjeg entuzijazma. Ja sam počeo da sviram u nekom drugom vremenu, onom socijalističkom. U to vreme sa “Metasekcijom”, mojim prvim velikim bendom, vežbao sam dve godine, svaki dan po tri sata. Danas to ne postoji, danas odmah čim se skupi bend oni imaju pitanje koja je gaža u pitanju i koji je novac. Muzičar danas mora biti fleksibilan, mora da zna šta hoće i gde ide i sve to traje jako, jako dugo, a uz sve to mora se imati preduzetnički duh. Ja radim 35 godina, a u životu sam napisao samo jednu pesmu koja je imala reči, od starta sam pravio samo instrumentalnu muziku. Tek mnogo kasnije je počeo da se prepoznaje taj moj rad. Jer, muzika je u velikoj meri ljubav, a ako postane jedan čergarski posao onda može i da se zgadi čoveku.
NNS – Reklo, bi se da je Beč imao ogroman uticaj na tvoje bavljene muzikom, podjednako kao i Novi Sad?
AD – Ja sam bečki student i tamo sam živeo desetak godina. I to jeste moj drugi grad. Tamo sam i kada je krenula luda kuća devedesetih otišao ponovo i taj grad me je prihvatio. Predavao sam u muzičkoj školi skoro tri godine. Beč je u potpunosti moje mesto, jer puno života sam tamo proveo. Tamo su mi poznanici i prijatelji, i to je grad u kojem bih mogao da živim, ali moja porodica ne bi, tako da sam u tom pogledu nadglasan. Ali, nijednog momenta ne žalim zbog toga. Muzika je nešto što je humano i emotivno, pametno i što ima svog smisla i razloga. Usput sam uspeo da se izborim da od toga i živim, a bilo je teških momenata, međutim moj je krst takav da sam uvek bio na neki način kulturni poslenik.
NNS – Interesatno je da džez klub koji vodiš postao meka za nove generacije, i to ne samo i isključivo za džez muziku. U neku ruku svi su tamo oprobali svoje note i tako je i dalje?
AD – Ja neću biti skroman u tom smislu, sasvim sam svestan da je zahvaljujući mom džez klubu Novi Sad sačuvao na neki način džez scenu, jer je tu prava plejada mladih i novih muzičara dobilo priliku da radi, eksperimentiše i da pokaže sebe drugima. Kad me pitaju šta je to “Aleksandar Dujin Orchestra”, ja kažem da je to jedna institucija koja broji na desetine i desetine mladih muzičara, jer to je intitucija koja okuplja ljude prema projektu, prema potrebi ili spram muzike koja se rađa. Gudački kvartet “Inuendo” su tako počeli kod mene i sada imaju preko 50 numera filmske, zabavne muzike, tu su i tamburaši Stevana Moše, ali i plejada dobrih muzičara kakvi su Ištvan Mađarić, Pongo, Vanja Jakovljević i drugi. Džez klub je,da tako kažem, muzička radionica koja radi cele godine i to unazad 14 leta.
NNS – Kako vidiš Novi Sad, kao jednu uistinu kulturnu prestonicu, ili mu možda manjka osobenosti, što je Laslo Vegel objasnio na primeru kafane “Atina”, koja je menjala ime prema trenutnim “raspoloženjima”, pa se malo zvala Moskva, malo Zagreb?
AD – Definitivno da po meni Novi Sad i dalje nosi jedan enormno veliki kulturni uticaj i težinu, ali ima istine i u tvrdnji da je grad umeo da se okreće u različitim smerovima, spram prilika. Međutim, Novi Sad ima puno ljudi koji se bave umetnošću, puno stvari koje mi se sviđaju i on daje jedan pečat Vojvodini. A ono što mi je zasmetalo, naročito u poslednje dve-tri godine, jeste što ima previše dešavanja. Tu bih citirao mog pradedu, koji je rekao: “sve što je odveć ne valja”. Na silu se puno pravi stvari koje na kraju čak i zbune ljude. Mislim da ovde nedostaje jedan tim ljudi iz kulture koji moraju da se dogovore šta su prioriteti i koji bi osmislili sve te događaje. To je moje viđenje i ja to tako doživljavam. Meni je drago da ima puno dešavanja, ali nekad se pređe mera i koncept nije jasan.
NNS – Uskoro Đorđe Balašević i ti krećete na duo turneju po Hrvatskoj pod imenom “Kalendar  mog detinjstva”. Taj vaš dvojac opstaje već gotovo tri i po decenije. U čemu je tajna dugovečnosti?.I kako ti doživljavaš Balaševića. Kao pesnika, šlager pevača, zabavljača ili prosto nezaobilazni deo vojvođanske muzičke mušeme?
AD – Ja sam počeo s Balaševićem da sviram 1978. godine. To je stvarno mnogo zajedničkog vremena. Definitivno je da tu postoji nešto što ja razumem u njegovom izrazu i što je on shvatio da ja razumem. Naravno da bi njegovi koncerti mogli bez mene, jer jedino bez Balaševića stvari ne bi štimale :) Ali, kako ja to razumem i shvatam, mislim da mu ja pravim lepu muzičku pozadinu, u kojoj se oseća sigurno i može da bude svoj. Zato sam, verovatno, neka okosnica cele te priče. Nekad ljudi pomisle da je kod Balaševića reč o “lakoj muzici”, ali nijedna muzika nije laka, niti teška, ako ima svoju priču. Uopšte nije bitno koja je to muzika, već njena poruka. Đoletovi tekstovi ne mogu da se uporede ni sa jednim drugim piscem. Nažalost, on je suviše popularan da bi mogao da se uporedi sa nekiim jer na neki način u umetnosti što te manje razumeju veći si umetnik. To je oduvek bila neka teza. Definitivno je da on sa rečima zna i da je ogromni i nezaobilazan pesnik Vojvodine koji je našu pokrajinu i proslavio. Mi sad radimo pomenuti “Kalendar mog detinjstva”, a to su duo nastupi gde smo on i ja tu, praktično jedna stendap komedija, u kojoj se ljudi muzikom odmaraju od smeha.
Sava Nikić
Prvo slika pa muzika
Ja prvo vidim muziku i kad krenem da pišem ja spajam slike. U početku je to sa bendom “Metasekcija” bila jedna luda mešavina preko Henkoka, pa do mađarsko-rumunsko-srpske muzike Vojvodine. Posle toga, kada sam došao na Akademiiju u Beč, ušao sam u neki džez mejnstrim. U kasnijoj fazi vratio sam se korenima, što je i prirodno, praktično vratio sam se baštini, i Vojvodini i istraživao u tom pravcu. Tada su krenuli vojvođanski pejsaži, pa posle i „Drvena bajka“, gde je isplivala moja muzika za taburaše, gudače i orkestar. Trenutno me zanima neko vraćanje muzici koja me je pomerala u studentskim danima, sa puno ritma, sa puno gruva – zaključuje Dujin.

Nastavak na Novine novosadske...