Izvor: Politika, 03.Jun.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Noć muzeja, noć knjige
Narodna biblioteka Srbije ima odličan katalog dostupan preko Interneta, i njeno virtuelno postojanje stvarnije je od papirnatog. Može se ući u Narodni muzej i Narodnu biblioteku, u prvi ako imate četku i merdevine, u drugu sa dozvolom ili u obliku nula i jedinica. Nije knjiga za svakoga
Prevodeći na kompjuterima made in China knjige koje će se štampati made in China, mi prevodioci pitamo se kako to da nisu naši najveći prijatelji izdavači našli u Kini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bolje i jevtinije poznavaoce srpskog jezika. Ne bi bilo čudo, budući da na Istoku živi svet temeljan, i čim bude naučio naš jezik, bolje će ga znati od svih nas.Bolje makar od domaćih pisaca.
Slikari nam već ne trebaju, mediteranski pejzaži koji se prodaju na obalama naših mora su made in China. Ko bi se pa drugi gnjavio da naslika svaki odsjaj talasa? Poznavaoci takvog slikarstva tvrde da je stepen specijalizacije visok, jedan slikar slika samo oblake, drugi more, galebovi imaju galebara.
Bliski Daleki istok
Neka zlobnici ućute! Kinezi imaju moralno pravo da slikaju što god im se prohte jer su slikali lotose na papiru od pirinča još kada je Harodni muzej bio otvoren. Da je blagovremeno zatvoren, ne bi lopovi podlegli iskušenju i ukrali Tenijersovo „Iskušenje Svetog Antonija“. Srećom, Sezan i Mone su na sigurnom, van dohvata grabljivih ruku i pogleda. To je smisao Noći muzeja, sjajne ideje. Slike su potpuno zaštićene, u pomrčini, osim za noćne žurke.
Prilika da se proslavi zatvaranje Muzeja savremene umetnosti bila je Marlboro žurka neposredno pre stavljanja ključa u bravu, pre nekoliko godina, i da je žurki bilo više, bilo bi i para za renoviranje i tendere. Zanimaju vas slike? Trčite do Narodne biblioteke Srbije i pričekajte, kada ona bude otvorena, a to je svaki čas, moći ćete da vidite reprodukcije. Od biblioteke-lavirinta Luisa Borhesa tajanstvenija je samo zatvorena biblioteka, kilometri polica, i tišina, teška, metafizička. Vrhunac hermetičnosti jedne književnosti, u ovom slučaju srpske. Ne samo da je smisao knjiga teško dostupan i nedokučiv, što smo postigli, već i fizički ne možete doći do knjige. Ništa zato. Sedite u „kafič“ (kafići su zatvoreni kao neprofitabilni) Narodne biblioteke i slušajte himnu Svetom Savi, zvuk glokenšpila, okrepljujuće je. Labudove i lavove od betona još nisu postavili. Muzika iz „kafiča“ privlači nove čitaoce, valjaće nam jednoga dana kada Biblioteka bude otvorena.
Neka zlobnici ućute! Narodna biblioteka Srbije ima odličan katalog dostupan preko Interneta, i njeno virtuelno postojanje stvarnije je od papirnatog. Može se ući u Narodni muzej i Narodnu biblioteku, u prvi ako imate četku i merdevine, u drugu sa dozvolom ili u obliku nula i jedinica. Nije knjiga za svakoga. Poštenog čoveka je sramota da tu kroči, jer smo od sirotih Nemaca za šest decenija iznudili toliko novaca za 6. april da je jedini način da im iskamčimo još neki dinar bio da promenimo datum Dana biblioteke. Što se glokenšpila tiče, sličnost je površna. Vaistinu nema razloga da kudimo simetrična austrijska zvona, bolja od naših neprecizno livenih, da i ne govorimo o drvenim klepetalima. Zahvaljujući takvom napretku, čitaoci će biti spremni za vreme kada će naši izdavači naći na Dalekom istoku stručnjake za prosto-proširene rečenice u srpskom jeziku, dok će nama prepuštati složene. Lektori će ispraviti nebitne jezičke razlike, hit se mora objaviti. Hit! Da se knjiga nađe na plaži ulepljena uljem za sunčanje, pa makar samo na Adi! Trebalo je uredniku vremena i truda da, boraveći u inostranstvu, u megamarketu ode do konzole sa knjigama i vidi šta se čita u belom svetu. To su sve krasne knjige, ko ne može da ih dočita, može da pogleda film, koji će tek izaći za Božić, celu istorijsko-mističnu-ljubavnu sagu sa elementima natprirodnog u granicama realnog, do trenutka kada se incestuozni krug sudbine zatvara. A čitalac će se već dosetiti da martial arts, pored marsovskih veština, može značiti još ponešto (veštine koje se praktikuju u mesecu martu, prim. prev.).
Neka zlobnici ućute! Često je trivijalna književnost nadživela zvaničnu, kome treba primer, eto Balzaka i njegovih prvobitno jevtinih romana. I nemojte stavljati knjigu preko naočara za sunčanje, mogu da se polome. Ne volite tamne naočare? Grešite. I ja imam par, izgledam baš dobro kada ih stavim, kao da nikada ne čitam. Prevodioci imaju sve mane pisaca, ali nemaju dobre osobine, odatle njihov uopšte nekonstruktivan stav, ako ste se pitali odakle vetar duva. Kada stavim tamne naočare sve je bolje za procenat zatamnjenja, ne vidim ni knjižaru u palati „Albanija“, Nolit kod „Beograđanke“, ni voljenu pa ostavljenu Prosvetu, vidim samo šoping-molove i veseo sam, u duru. Preko vikenda me možete naći u šoping-centru.
Završi i pali
Neka zlobnici ućute! Ko ne zna šta je tržište, tim gore po njega, i čemu panika, u šoping-molovima ima knjižara. Što se Prosvete tiče, gospođa je ostarela, i pomalo osiromašila, njen rascvali šarm privlači sada samo izopačene, a istini za volju, koliko god se puta udavala, nikada se nije mogla dobiti medena rakija. Metamorfoza omladinske biblioteke „Pinki“ u Njegoševoj ulici u Beogradu primer je napredovanja: u nekada zagušljivim prostorijama biblioteke sada je lepa prodavnica vojne opreme. Dosta je bilo skrivanja opasnih rekvizita u magacinima, kroz transparentni izlog dvanaestogodišnji kupci mogu da se dive maskirnim uniformama, čizmama, optičkim nišanima. Ni šišanje nije skupo. Knjiga je roba, baš kao i čizme, našu robu u izlogu zamenili su boljom.
Prevođenje, pa i čitanje, postaje podvig, skup hobi poput jahtinga, golfa. Ipak, nagrada je velika: smisao. Smisao teksta, šarenog sveta, pa makar se on razumeo samo kao haos. Postoje malobrojni izdavači koji prate čitalačku i prevodilačku gerilu koja se krije u tunelima u kojima nema televizora. Često oni nemaju knjižare, prepuštajući lavovski deo svoje zarade lancima distribucije, koji postaju nova elita u biznisu kulture, uz podršku države kroz otkup knjiga od njih, a ne od izdavača, i kroz finansiranje „biznis planova“ sažetih u akademskoj krilatici završi i pali.
Živeći u dobrom društvu neumrlih Miloša Đurića, Stanislava Vinavera, Danila Kiša, Petru Krdua, kao i pisaca koje čitamo, prevodimo, pečatimo, mi čitaoci, prevodioci, izdavači, ovde smo sa svojim komadom smisla u obliku knjige u rukama.
Miloš Konstantinović
Autor je predsednik Udruženja književnih prevodilaca Srbije
04.06.2011.
objavljeno: 04.06.2011.
