Izvor: Medijski istraživački centar, 25.Avg.2011, 13:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život između Stoliva i Beča
S porodicom Ljubisavljević o troškovima života, letovanju, pripremama za jesen i školsku godinu, neostvarenim putovanjima, razgovarala je Zorica Miladinović.
Celog jutra požuruje brata: ’Ajde, ustaj, doći će televizija da nas snima, dočekuje nas Biljana Ljubisavljević, na vratima kuće u naselju Duvanište u Nišu, koje nije ni u centru, ni na periferiji. I porodica Ljubisavljević je po godinama, broju dece i prihodima - ni na vrhu, ni na dnu. Niški „prosek“, reklo bi se. Ukoliko se život može izmeriti na taj način.
Biljanin komentar odnosi se na ćerkicu, osmogodišnju Jovanu, koja je pred nas izašla nešto pre brata Nikole, jedanaestogodišnjaka. Oca Dejana Ljubisavljevića sreli smo još na kapiji malenog dvorišta koje okružuje kuću u kojoj žive. Kuću su napravili Biljanini roditelji. Na prvom spratu su ona sa suprugom i decom, na drugom - porodica Biljaninog brata koji živi u Americi i dolazi povremeno, a u prizemlju - podstanar. „Pomaže nam da odemo na more“, objašnjava Biljana kroz osmeh razlog zbog kojeg kuća prima podstanare.
Ona i Dejan imaju po 39 godina. Biljana je diplomirani ekonomista, bez stalnog zaposlenja. Honorarno radi kao novinar i marketinški stručnjak u beogradskom Ekoprintu, koji pored ostalog izdaje Privredni pregled i Zdravstveni pregled, za koje piše. On je šumar, zaposlen u „Srbijašumama“ i zadužen za privatne i državne šume u Sićevačkoj i Jelašničkoj klisuri, koje su zaštićena prirodna dobra i najlepši predeli u okolini Niša. U njegovu nadležnost spada područje sa 28 sela.
Niš, inače, okružuje više od 40 sela, tako da je stanovništvo „mešovito“ - i gradskog i seoskog porekla.
U gradu živi oko 300.000 stanovnika, čija je prosečna starost 39,4 godine - 38,6 kod muškaraca i 40,2 kod žena. U većini porodica stalni posao ima samo jedan član, drugi je često “žrtva tranzicije”. Nešto mlađe parove sa decom uglavnom pomažu roditelji ukoliko su još živi. Prosečna porodična primanja (pre)često su niža od 55.000 dinara, što je nedovoljno za izdržavanje dvoje dece. Statistika već beleži da prosečna porodica ima jedno i po dete. Mada je sve više Nišlija koji stanuju ”privatno”, najčešće se živi u sopstvenom stanu ili kući. Ljubisavljevići su, dakle, prema svim parametrima u niškoj “zlatnoj sredini”.
ŠTA RADI DRŽAVA
Ljubisavljevići ne razumeju kako je život građana „trinaesta rupa na svirali“ za državu u kojoj žive. Biljana smatra da se u Srbiji umesto državnih i interesa građana, uglavnom brinu partijski i lični interesi. I dalje se troši više nego što se zarađuje, administracija je „nagojena“, a akcenat nikako da bude na proizvodnji koja stvara dohodak. „Prioritet države trebalo bi da bude ozbiljno bavljenje ekonomijom, a ne da se to radi bez dugoročnog plana i traljavo, kao što je slučaj s privatizacijom za koju niko nije odgovarao.
Slovenci su najpre prodali ili bar pokušali prvo da prodaju ono što ne valja, a mi obrnuto“, kaže ona. Smešno je, ocenjuje, da zemlja sa samo sedam miliona stanovnika već 20 godina ne može da izađe iz krize. Pa Rusija i Kina su uspele da prevaziđu krizu i krenu u razvoj, objašnjava, dodajući da Srbija za to vreme uglavnom priča o evrointegracijama, a održavanje Gej parade s vremena na vreme proglašava jednom od top tema.
„Tačno je da ćemo ulaskom u EU moći da koristimo neke važne fondove, ali to uopšte ne znači da će automatski početi da se živi bolje. Zar ne možemo da sredimo stanje u zemlji i pre nego što uđemo u EU“, pita.
Našu sagovornicu „posebno izluđuje kada se vlast hvali“ uzimanjem kredita od MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija. Donekle bi razumela da se taj, pozajmljeni a ne poklonjeni novac, uloži recimo u Koridor 10, koji je neophodan za dolazak novih i ozbiljnih investitora, ili direktno u privredu, ali smatra da je strašno kada se on rasipa. Podseća da je grad Niš, recimo, uzeo kredit za sređivanje Gabrovačke reke, koja je mala i ne posebno važna, a ne za oživljavanje privrede koja je na kolenima.
„Niti smo razmišljali, niti razmišljamo da odemo odavde. Navikli smo na Niš. Nismo sami, imamo decu, što bi komplikovalo eventualni odlazak. A i roditelje ne možemo da ostavimo na cedilu, ulagali su u nas, a i danas brinu i pomažu. Bilja nije osoba koja lako menja sredinu. A i kada slušamo priče iz Amerike vidimo da i tamo nije ’med i mleko’“, objašnjavaju naizmenično. Pri tom su svesni da „kod nas u narednih deset godina neće nešto bitnije da se promeni“. Takođe su svesni da će životni troškovi samo da rastu. Sin Nikola već hoće markirane, a ne obične patike. I druga deca nose „nike“ i „adidas“, pa želi i on. Hoće i laptop. Ćerkica Jovana traži mobilni telefon, jer ga neki njeni vršnjaci već imaju. Ipak, dobiće ga tek kad napuni 11 godina, tada ga je dobio i njen brat.
„Već sada retko izlazimo. Hranimo se kod kuće, a izađemo uglavnom kada je neki rođendan ili porodični skup. Ne putujemo nikuda, ukoliko ne računamo kratkotrajno letovanje. A putovanja mi najviše nedostaju. Želela bih da deca vide Beč. Da obiđemo neke evropske zemlje. Da zimi svi odemo na skijanje, na koje nikada nismo išli“, kaže Biljana, pomalo setno.
izvor: Novi magazin
Kompletan tekst možete pročitati u Novom magazinu u broju od 25. avgusta.
Nastavak na Medijski istraživački centar...
