Izvor: RadioCity.rs, 07.Jan.2016, 01:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varnice i velika nada u malo božićno čudo
Građani prilaze, spuštaju u vatru svoja drvca, nadaju se varnicama. Bili vernici ili ne, nadaju se tom malom božićnom čudu, zapisanom u genima još u pagansko vreme, kada se ni za hrišćanstvo a kamoli za sitnice koje su ga izdelile na različite veroispovesti nije, logično, ni znalo.
Drvo se palilo tradicionalno kod mnogih naroda. Da li kao, kako Čajkanović pretpostavlja, pandan božanstvu koje se spaljuje ne bi li ponovo oživelo, da li kao simbol zaštitnika ognjišta ili kao >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << ritual poštovanja sunca? Teško je to reći, tek Srbi i Rusini lože odvajkada kao badnjak hrastove suve grane, a hrast se unosi i u domove u Hrvatskoj i Vojvodini . Nekada su ga ložili i Bugari koji su ga zvali bdnik, što, složićete se, najpribližnije objašnjava poreklo imena badnjak – drvo nad kojim se bdi dok ne dogori. Običaj bdenja nad badnjakom dok ne dogori, zadržao se tu i tamo do današnjih dana u nekim seoskim sredinama.
Kasnije se u Bugarskoj uspostavio običaj loženja jelke, koji se praktikuje i u Rusiji. Francuzi kao badnjak lože trešnjino drvo a poznato je da je loženje stabla hrasta na dan zimske ravnodnevice sastavni deo i veoma bogate i koloritne mitologije Kelta. Ime njihovog badnjaka je Yule drvo.
Bilo kako bilo, loženje badnjaka je postalo sastavni deo hrišćanske vere i simboliše hrast koji su pastiri uneli u vitlejemsku pećinu u kojoj je rođen Isus i koje je Josif založio ne bi li bogomladenca ugrejao. Varnice od te vatre, poletele su put neba najavljujući najradosniji događaj. Sa druge strane, badnjak simbolično najavljuje i stradanje Isusovo na časnom krstu izrađenom upravo od tog drveta.
„Koliko varnica, toliko parica, toliko zdravlja i berićeta...“
Badnji je dan nerazdvojan od Božića. Brojni su običaji povezani jedan sa drugim u toku ta dva dana. Nažalost, mnogi od njih se čuvaju samo na papiru. Mnoge, sa druge strane, čuvaju i danas čuvari narodne tradicije u ruralnim sredinama. U gradu je to mnogo drugačije, izmenjeno je u skladu sa urbanim načinom življenja.
Retko će se u stanovima naći slama na podu preko koje se postavlja sofra za žive ali i za one koji to više nisu ukućane. Nema potrebe ni za mešenjem posebnih božićnih kolačića za domaće životinje. Pa i najvažniji gost svake porodice na božićno jutro, položajnik, u gradu, ima tek simbolični smisao.
Srećnici koji imaju kuću a ne stan, za par sati će tek uneti u dom badnjak kako bi položajnik prodžarao njime kroz vatru i varnicama nagovestio blagodat doma u koji je prvi na božićno jutro ušao.
Svi mi, koji nemamo ognjište, već zlehude radijatorske cevi, sinoć smo, u zajedničku vatru, u portama brojnih hramova spustili našeg dragog rođaka. Tradicije radi, običaja radi, ali i uz dosta dečjeg nadanja da će nam te varnice, koje su prštale na sve strane, na sve nas, siromašne i bogate, zdrave i bolesne, školovane i one koje to nisu, izjednačene plamenom užarenog badnjaka, doneti blagodat, ljubav, sreću. Pogotovo onima koji nikakav krov nad glavom nemaju i zbog kojih uvek za mrvu više volim to saborno nalaganje badnjaka, koje pruža osećaj porodične topline. Pa nek tako i bude!
Srećan Božić svima koji slave! Mir svim ljudima dobrima u srcu!
