Izvor: RadioCity.rs, 28.Dec.2020, 20:39
Tatjana Vojtehovski: Glas običnog čoveka sve se manje čuje
Emisija Život priča bila je jedna od najemotivnijih emisija u Srbiji. Serijali su bili o "malom" i običnom čoveku bez nade, skrajnutom i ostavljenom na milost i nemilost. Priča takvog čoveka bila je jaka, puna bola i emocija, a sa sobom je nosila poruku da su novinari potrebni društvu i da samo oni mogu da pomognu da se priče ispričaju i pravda zadovolji. Najbolje priče dolazile su sa lokala, iz različitih nerazavijenih delova Srbije. Priče o ljudima iz mesta za koja mnogi nisu ni čuli, >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << a kamoli videli, uzdrmale su javnost i pokrenule lavinu emocija i želje da im se pomogne. Emisija je ugašena i skinuta sa programa, što je samo rezultat "demokratskog" društva u kome se nalazimo.
Kako biste ocenili položaj lokalnih medija u Srbiji?
Tu moramo da počnemo priču kako bismo ocenili položaj medija uopšteno, položaj Srbije u Srbiji, kao i nas građana u Srbiji. Mnogo je teško i komplikovano vreme u kome živimo. Politički i društveno komplikovano. Od cele te komplikacije dolazi do disperzija na same lokalne medije. Mi smo duboko podeljeno društvo koje same građane tera da se priklone ili na jednu ili na drugu stranu. Duboka podeljenost dovodi do toga da su mediji duboko podeljeni. Osnovi zadatak novinara je da pravovremeno izveštava i informiše građane. Mi ne možemo da se dogovaramo oko istine. Postoji jedna, a ne dve istine. Mediji su došli na to da se dele na medije i one što se nazivaju medijima, ali su propagandna glasila vladajuće stranke. Duboka politička podeljenost je otišla u kapilarnu dubinu, što znači do svake mesne zajednice i ona dira i lokalne medije.
Kako opstaju mediji u lokalnim sredinama, kada se, neretko, unapred zna ko će dobiti novac na konkursima za medije?
Pitanje opstanka lokalnih medija ne sme da se veže za pitanje da li će neko moći da kupi tišinu lokalnih medija ili tišinu novinara da neće moći da dobiju pare na konkursu koje su im ptrebne da bi preživeli. Lokalni mediji imaju strašnu ulogu u Srbiji i uvek najbolje priče i velike priče dolaze sa lokala. Lokalni mediji su stisnuti načinom "kako da se finansiramo, ukoliko nismo na liniji koja nas tera u propagandu i tera nas da odustajemo od sebe i svojih uverenja, profesije i onoga što mi jesmo - novinari i mediji koji su dužni i čija je obaveza da pravovremeno i istinito izveštavaju javnost i da pokreću neka pitanja i da imaju pravo da zahtevaju odgovor". Ako Vi niste na liniji vladajućeg režima, Vi imate problem da Vama institucije neće da odgovore, Vi to znate. Najveći zadatak lokalnih medija je da ne odustanu od sebe, da nađu alternativne načine finansiranja i da osnaže lokalnu zajednicu da može da se živi drugačije i da mogu da se čuju različita mišljenja i da može da se dobije pravovremena informacija- to je najveći zadatak lokalnih medija.
Protiv Vas je bila podneta krivična prijava da ste prekršili zakon o povredi tajnosti postupka, a kasnije je raspisana poternica zbog priče na kojoj ste radili, o majkama čije starateljtsvo nad decom uzimaju bogati očevi na sudu. Kako izgleda baviti se istraživačkim novinarstvom danas?
Da, bila sam na poternici, pa me je policija jurila kroz dve države, a na kraju ta opotužnica nije ni podignuta iz razloga što postoje časni vršioci svje profesije. U samom pitanju ste možda dali i odgovor da će vas stići osveta onih koje ste takli, jer sam ja takla osinje gnezdo koje se tiče pravosuđa i advokature u Srbiji. Ili ste rešeni time da se bavite, ili ćete izgubiti svu snagu i živce i nećete moći. To je navika da živite sa pretnjama, navikama da živte sa uvredama. Navika da to ima disperziju na vašu porodicu i da svaki put kad vam prete morate da obavestite porodicu o tome jer ne možete da dozvolite da porodica sazna iz medija, gde će doći do veliko uznemirenja i emotivne reakcije. Imate grižu savesti jer se porodica boji time čime se bavite. Nije lako biti istraživački novinar ni u svetu, ali ako živite u jednom režimu koji je hibridni režim, kao što je slučaj u našoj zemlji, u režimu koja je apsolutno jedna vrsta totalitarizma, onda imate ozbiljniji problem. Problem je rezultirao time da je moja emisija u kojoj sam ja bila voditeljka jednostavno ugašena i skinuta sa programa iz meni potpuno jasnih razloga. Na kraju mi je ponuđeno da ostanem za isti novac tamo gde sam odbila, jer se to kosi sa mojim uverenjima da bilo ko može da kupi moju tišinu. Nije lako, ali nije ni nemoguće. Čekam neko bolje vreme da moj serijal zaživi.
Mediji su Vas na neki način zaštitili time što su sa svih strana objavljivali informacije o Vama, a imate iza sebe poznanstva koja su mogla da utiču na to da Vaš slučaj ne prođe nezapaženo. Kakva je sudbina novinara koji nisu poznati javnosti, a takođe su nekom stali na žulj, baveći se istraživačkim novinarstvom?
Mediji su osudili to čime se ja bavim, a ja sam nigde i serijal više ne postoji. Ukoliko bilo ko, ko ulazi u bilo koju profesiju traži garanciju za to da neće na primer ostati bez posla, ili granaciju za bilo šta, ja kažem - kupi toster. Ko kupi toster, dobije garanciju. Garancija može da bude samo vaše uverenje da vi to možete i rešenost da se time bavite, a to kako će da se odvijaju stvari, zavisi od Vaših uverenja da u tome istrajete. To je jedino što mogu da kažem svim mlađim novinarima koji tek počinju. Svi smo mi nekad bili nepoznati mladi novinari koje niko nije znao Ja nisam odmah postala prepoznatljiva u javnosti, ali moj put pokazuje da može. Ako je u pitanju mlad novinar, samo neka smisli je l on to hoće ili neće, jer ako stvarno hoće, neće ga ništa zaustaviti.
U jednom trenutku ste izjavili da bi kolege trebalo više da se bave majkama čija se deca uzimaju nego Vašim privatnim životom. Da li se u novinarstvu izgubila solidarnost? Koliko Vas je kolega podržalo?
Neki su me podržali, neki su ostali nemi. Solidarnost se izgubila na način da je ona licemerna, pa čak i najveći borci za medijske slobode i slobode govora i prava novinara na rad koji su profesionalni borci za slobodu se samo bore za svoje ortake i ljude koji su im simpatični. Ja sam svesna toga da ne mogu svima da budem simpatična, ali ni Vi ni ja nismo tu da nekom budemo simpatični, mi smo tu da nam ljudi veruju. Ja hoću da mi ljudi veruju iako im možda nisam simpatična, takođe je to i Vaš posao. Ne postoji vid solidarnosti, jer da postoji onda bi nakon izjave ministra Gašića: ,,Volim novinarke koje lako kleknu", trebalo da se nijedan novinar više nikada ne pojavi na njegovoj konferenciji za štampu, ili bi došli a kada bi on došao, okrenuli bi mu leđa - to bi bila novinarska solidarnost. Nema tu neke tragedije, naučimo da živimo s tim. Postoji dosta kolega novinara koji su me podržali, međutim ja nisam osoba koja voli da sama po sebi bude vest. Da je moje pitanje važnije od odgovora, da je moja pojava važnija od teme. Mislim da su teme kojima sam se ja bavila bile važnije od pojave novinara. Mi smo u prilici da pitamo i da zahtevamo odgovor na nešto što je javnost. Ja sam apelovala na kolege da prostor koji meni ustupate, baveći se mojim životom, ustupite ženama koje su ugrožene. Ženama kojima je sud mimo zakona oduzeo decu za račun bogatih i moćnih muževa.
Koliko se u novinarstvu zapostavio "mali" čovek u društvu, priče o njemu i njegovim potrebama?
Ja sam celu svoju karijeru radila sa "malim" čovekom. Nema važnijih priča nego priča o "malom" čoveku. U životnim uslovima koji su prepuni padova, uspona, sreće i tuge, podizanja i ustajanja. Sve što čini jedan život, i moj i Vaš prelama se u "malom" čoveku. Kako funkcioniše institucija, osećaj za pravdu, pravo na jednakost i ljudsko pravo se prelamaju u "malom" čoveku. Ja sam uvek birala da radim sa "malim" ljudima, koji imaju neku priču od javnog interesa za koju sam smatrala kao novinar da javnost mora da zna. Godinu i po dana ne postoji emisija Život priča, a ja još uvek dobijam poruke od ljudi da li mogu da ispričam njihovu životnu priču, jer nisu informisani da emisija ne postoji i nemaju kome drugome da se obrate, jer ima malo medija koji se bave "malim" čovekom, na taj način da im daju više prostora od tri i po minuta u dnevničkim programima. Mislim da je moj izbor, ali je negde i jedan od prioriteta novinarstva da se bave tim svakodnevnim životom, ljudskim potrebama, strahovima, nadanjima i problemima koje ne mogu da reše, a iza kojih se kriju velike novinarske priče.
Kako je došlo do toga da umesto priča o "malom" čoveku, mnogi mediji postanu oglasna tabla?
Da, to ste dobro sročili. Bukvalno kao da svako prođe i nalepi samolepljivi stiker. Bez provere da li je to tačno ili nije tačno, samo zato što u nekom trenutku neko od državnih funkcionera to rekao, oni su to odmah preneli to kao vest. Bez istraživanja zašto je to tako i da li je to istina. Jednostavno se copy/paste prenose neke stvari. Došli smo zbog toga što smo mi jedno zanemareno i raspušteno društvo, u kome nedostaju one osnovne vrednosti kao što su pravda, dobrota, sloboda, etika, estetika, solidanost, jednakost. Mi smo društvo koje pati od tog nedostatka. Ljudi su povučeni sami u sebi, novinari koji su pravi bivaju skrajnuti, a isplivaju uvek oni koji su spremni da zarad nekih sitnih benefita postanu propagandisti i to je sistem spojenih sudova i mi moramo da smislimo kako iz toga izaći, jer je ovo neizdrživo.
Kako biste ocenili izveštavanje za vreme epidemije, koja još uvek traje?
Novinari su izveštavali za vreme korone onako kako im se servira sa vrha države. Vi imate na čelu predsednika države koji sve zna, koji barata koronom na način koji odgovara njegovom rejtingu, koji lansira priču da je to prvo najsmešniji virus na svetu i da je grip jači od njega, sam zato da bi mogao da raspiše izbore i krene u skupljanje potpisa. Onda kada se korona razbuktala, imamo najstrašniji virus i nastrožije mere u celoj Evropi i 48 zaraženih i jednog preminulog tog dana kada smo dobili vanredno stanje. Onda smo pobedili koronu pred izbore. Imamo Krizni štab koji govori jedno, pa govori sasvim drugo. Građani su potpuno izgubljeni. Ne znaju kome da veruju. Priklanjaju se teorijama zavere, pa ne znaju ni da li korona postoji, ili je to samo medijski virus. Ja zaista mislim da će neko za ovo morati da odgovara jednog dana, jer mi nemamo pravovremene informacije. Iz BIRN-a su objavili tu strašnu informaciju sa brojem preminulih od korone. Javnost koja je samo prisutna na internetu saznaje da su brojevi lažirani da bi se održali junski izbori. Vi shvatate da postoji grupa ljudi koja je spremna da sopstevene interese stavi ispred javnog zdravlja. Kada je korona izbila, ja sam na žalost bila u Vuhanu i tada sam na Tviteru stavila da ukoliko korona dođe u Srbiju, biće ovo srpski Černobil. Kada je tadašnja komunistička partija Sovjetskog Saveza odlučila da Sovjetskom Savezu ne može da se dogodi nuklearna katastrofa, a ipak se dogodila, oni su postupali po odluci partije i negirali su da se dogodila. Ovo je slličan scenario. To je jedna strašna emotivna manipulacija gde nas lažu da nam ne može ništa, onda nas plaše italijanskim scenariom i time da će zavladati mala groblja, pa zatvaraju penzionere koji dišu samo kroz prozor, ne vide ni Sunca ni Meseca. To je jedna od najstrašnijih stvari kako su mediji zapostavljeni, jer ne postoji ništa preče od zdravlja, svaki život je važan. Mi živimo u vremenu gde se mere donose isključivo na osnovu istraživanja javnog mnjenja i na osnovu toga da li su ljudi raspoloženi da se ponovo zatvaraju u karantin ili nisu.
Šta bi mi kao novinari trebalo da preduzmemo?
Da govorimo istinu. Da budemo odlučni i da govorimo istinu. Onda kada ne možemo da dođemo do institucija, dođemo do uslovno rečeno "malih" ljudi koji žele da govore o institucijama i njihovim iskustvima. Da odemo ispred kovid ambulante i da pitamo koliko ti ljudi čekaju, u decembru, napolju bez grejalica, bez šatora, na prvi test, drugi test, preko osam sati. Mi možemo da pozovemo "malog" čoveka koji je prošao kroz kovid ambulante, privremene kovid bolnice, raznorazne sale i hale za fizičko. Ukoliko već ne možemo da komuniciramo sa institucijom i nismo više sigurni u podatke koji će oni nama dati, mi možemo da pozovemo "malog" čoveka i da pozovemo kao lokalni medij te ljude koji imaju iskustvo s koronom i zaštitimo njihov identitet da ne bi imali probleme.
Vi danas držite NLP radionice polaznicima različitih zanimanja, pa i novinarima. O kakvim se tačno radionicama radi i na koji način se primenjuje na novinarstvo?
Ja sam u NLP ( neuro-lingvističko programiranje) ušla pre deset godina i živim ga svaki dan, a predajem NLP poslednjih pet godina. U procesu sam otvaranja svog instituta Power Communication Institut. Mi držimo NLP edukacije koje se završavaju sertifikacijom. NLP je metodika koja je zasnovana na nauci i koja je jedna sistemska studija i leži na komunikacijskom procesu koji se dešava u nama pre nego što izbacimo iz sebe neki sadržaj i koji se dešava u sagovorniku i pre nego saslušaju ono što mi imamo da kažemo. Sastoji se od učenja veština i nema teoriju, ima samo praksu. Moje iskustvo sa ljudima sa kojima radim, pošto ja to primenjujem na sebi, jeste da pravi ogromne razlike u bilo kojoj oblasti u kojoj čovek hoće da napreduje. Često me ljudi pitaju kome je namenjeno, ja im kažem svakom ko otvara usta. Radila sam sa političkim liderima, sa vrhunskim sportistima kojima se podiglo samopouzdanje, sa menadžerima, novinarima i zato je dragocen.
Na Vašim radionicama se stiče utisak da svi mogu sve, da je sve moguće ako se dovoljno jako želi. Koja je poruka svima koji su možda klonuli ili nisu sigruni da su na pravom putu?
Ja zaista verujem u to da sve što može da uradi jedna osoba na planeti, mogu svi. Stvar je u tome što mi sami sebi postavljamo ograničenje i limite i onda odustajemo. U tome nam pomaže okolina, pa se uvek nađe neko ko će da kaže: ,, Ma šta će ti to u životu, vidiš kakvo je vreme, nemoj ni da pokušavaš". Mi smo vaspitani na način da ispunjavamo očekivanja okoline, vrlo često poslušamo savete koji su često dobronamerni. Moja poruka je da odustanete od onoga što mislite da jeste, da biste postali ono što možete da budete. Često mislimo da jesmo nešto što od nas očekuje okolina. Druga poruka je da sam zaista duboko uverena u to da čovek može sve što je naumio, ali da odustaje kada mu je često potreban još jedan korak. Većina živi na način da oseća da zaslužuje nešto bolje ali ne zna kako, negde su se zaglavili. Sve što govorim je iz svog iskustva, jer sam se ja vrlo često nalazila u istoj situaciji, ali sam uvek znala da postoji izlaz. Živim na način da sam uvek orjentisana na rešenje, a ne na problem, što preporučujem i drugima.
