Izvor: Politika, 07.Sep.2010, 23:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tamni vilajet južne Srbije

Cela jedna tradicionalna literatura nepravedno je zapostavljena i gotovo zaboravljena

Izdavačka kuća „Tanesi” iz Beograda objavila je zbirku Saše Hadži Tančića „Lepi grobovi” sa dvadesetak priča, a „Službeni glasnik” knjigu „Šest prozora i horizont”, sa ogledima o Stevanu Sremcu, Svetoliku Rankoviću, Lazi K. Lazareviću, Anđeliji K. Lazarević, Dragiši Vasiću i Veljku Petroviću.

Saša Hadži Tančić (1948), autor je dvanaest zbirki priča, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << četiri romana, pet knjiga književnih ogleda i tri studije, tri zbirke pesama... Živi i stvara u Nišu.

U knjizi „Lepi grobovi”, u više priča, pojavljuje se motiv kruga: dugme, prsten, kolo... Šta simbolizuje krug?

Potpun, konačan, ponovljiv i obnovljiv ciklični tok. Priča „Crnilovića krug”, svojom sadržajnošću, osmišljena je umetnički najvećma univerzalnim iskustvom i značenjem, pojavnim oblikom opšteg kružnog kretanja ljudske egzistencije i ljudskog duha. Od zadnje, naslovne, i prve priče o artefaktu dugmeta, tajnom vezom, smenjuju se kružno davnina i sadašnjica neumitnošću čovekovog umiranja i nestajanja. Možda je to onaj – savršen oblik za kojim tragam kao za likom sveta još od moje druge zbirke pripovedaka, tako naslovljene.

U svojim pričama tragate za dubljim duhovnim, mitskim slojevima u biću svojih junaka. Zanima vas onostrano, mitsko, fantastično, nedokučivo?

Po tezi ruskog istoričara i filozofa kulture G. F. Fjedotova, kulturu jednog naroda u krajnjem ishodištu određuje njegova religija. Njome je predodređen i lik srpske duhovne kulture. U kodu smislova naše kulturne tradicije nesumnjivo su oni dublji mitski, arhetipski slojevi što se, sa razlogom, prepoznaje kao suštinska motivaciona ravan karakterizacije likova ne samo u ovoj knjizi. Onostrano, nedokučivo, fantastično, to su ukletni rasploditelji zla i mržnje, ljudske padljivosti…

Jedan od junaka traga za „lepim grobovima”. Da li je to strah od smrti ili svest o neminovnosti?

Mislite na ostarelog Teofila, obrvanog željom da se produži mimo fizičkog trajanja obnovom porodične kapele, služeći se katalogom grobova, najrazličitijih modela „u svim veličinama i pogodnih za najrazličitije vrste sahranjivanja”. Grob kroti i samerava malenosti čoveka. Lepi grobovi ironišu potrošačku pomamu za kolekcionisanjem svake predmetnosti – namesto duševnog i duhovnog, nadasve ljudskog.

Vaš pripovedački postupak upoređuju sa onim u delima Bore Stankovića, Momčila Nastasijevića i Milete Jakšića. Šta je to što vas spaja?

Likovi u „Lepim grobovima” u tragovitom su srodstvu sa rođacima Nastasijevićeve Marije, omajanim i posuvraćenim Stankovićevim božjacima nečiste krvi i duše; pojedinim likovima iz mojih prethodnih dela (počev od Jevrema, sveg u smrti), ne samo po postupku književnog uobličavanja i tragičnosti, nego i po ukletoj vezanosti za tamni vilajet južne Srbije, za prostore njene sušte jave, koliko i za onaj drugi, onostrani svet; no i po mnogim drugim uzoritim delima pisaca naše književne tradicije. Kao da se u odmacima čuje njihov književni hod kroz vreme. A kako ih s vida gubimo, navlaš ih se tuđimo. (Većinu sadašnjih dela jedvice kraju dočitam.)

Jedna priča posvećena je Peđi Milosavljeviću, a na koricama obe vaše knjige nalaze se slike Renea Magrita. Jesu li to vaši likovni uzori?

Pogledajte sliku na korici knjige „Lepi grobovi”: ispred kapele ili grobnice kao da se dve ljudske figure traže, stoje u redu, a pri tom se jedan krije iza drugoga. Iz ovog detalja sa slike Renea Magrita, sluti se trajno i savremeno značenje priča iza naslovne korice. „Čovekovom sudbinom”, pak, ne samo da je ulepšana, nego je knjiga „Šest prozora i horizont” obogaćena likovnim značenjem, zahvaljujući uredničkoj inventivnosti Jovice Aćina.

Kako se danas, u ovoj elektronskoj eri, doživljavaju dela S. Sremca, S. Rankovića, L. K. Lazarevića i Veljka Petrovića?

Ovim starim srpskim romanopiscima i pripovedačima bavio sam se sa aspekata karakterizacije i motivacije u njihovim delima, svojevrsnim prozorima u svet, u život, u sudbinu, dok se pod horizontom ovde podrazumevaju rasponi oblikovane umetničke slike života i sveta u njima. Cela jedna tradicionalna literatura nepravedno je zapostavljena i gotovo zaboravljena. Danas, u ovoj elektronskoj eri, kao narod, gotovi smo da sve svoje presecamo na panju; lišimo se jednim mahom. Protivnim pravcem, pometaju nam horizont. A „Šest prozora...” otvaraju izgled na daljna mesta naše književnosti, na susret nepročitanoj novini.

Bavite se i delom Dragiše Vasića koji je, zbog ideoloških razloga, i dalje skrajnut?

Nesumnjivo značajan predstavnik završnog perioda Skerlićevog modernizma, Dragiša Vasić, prema uvidima koje sam u ogledu izneo, roman „Crvene magle” gradio je prema izuzetno važnim gledištima i stavovima svog spisa „Karakter i mentalitet jednog pokolenja”, ne izneveravajući prirodu umetničkog dela. To su pogledi i gledišta o ratu kao emociji, zatim o gotovosti Srba da se žrtvuju, nasleđu kao predačkom iskustvu i, napose, o nepotpunoj religioznosti Srba. Nepokolebljiv u svojim gledištima, bavio se zapravo složenim i teškim ispitima koje je srpski narod polagao kroz istoriju, gradeći svoje kolektivno biće, karakter i mentalitet iz pokolenja u pokolenje; a posebno svojim pokolenjem, u spisu i romanu jednako nepristrasno. Njegovoj odmetnutosti u borca polagana je naročita ideološka važnost. Još se na njega prezavo obaziremo, kao da je on brata s bratom svadio, mada nas književnim delom nije naputio krivo.

 

-------------------------------------------

Zaboravljena Anđelija K. Lazarević

Skrećete pažnju javnosti i na zaboravljenu spisateljicu Anđeliju K. Lazarević.

Vratio sam se, još jednom, delu tvorca srpske moderne psihološke pripovetke, Lazi K. Lazareviću, ali i uspelom romanu „Palanka u planini” njegove kćerke Anđelije. Malo je poznato da je reč o Prokuplju u kome je boravila kao bolničarka u kobno vreme Prvog svetskog rata. Spisateljica ne vaskrsava „stara dobra vremena”, kao njen otac, već se odvojito ispoljila, licem pred njim, nasuprot. Roman je značajan i po tipologiji žene u srpskoj književnosti s početka dvadesetog veka, kao ravnopravnoj junakinji zbivanja, ali i sa aspekta „ženskog pisma” iz kog ovo delo možemo danas posebno da tumačimo i vrednujemo. Uopšte uzev, i na primeru ovog ponovnog čitanja dela naše tradicionalne literature, obnovljen je moj odnos prema prošlosti.

Zoran Radisavljević

objavljeno: 08.09.2010.

Nastavak na Politika...