Izvor: JužneVesti.com, 03.Maj.2018, 13:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetska noć slobode medija
Kojekakvi su aveti u noći. Karakondžule, bjesovi i drekavci. A kad noć potraje nekoliko decenija, mutantni naslednici mraka više i ne beže kad se nasluti Sunce. Uglavnom, poučeni prethodnim iskustvom znaju da je zora samo fatamorgana sa vazda nezaceljenom ranom od metka koji luta kroz vekove.
Svi pamte repliku novinarskog piskarala iz Zone Zamfirove koju, pre nego što ga puškom najuri Mane Kujundžija, izgovara Nišlija Mlađa Nedeljković.
“Opasnost je moje >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << zanimanje, gospodo!“ kaže glumac, igrajući neimenovanog predstavnika sedme sile, koja se odvajkada u Srbiji mogla još i zvati sedma slina. Nišavom je, još onomad protekla sva voda koju glumac pominje, ali ni Nišlije, ni narod u Srbiji nisu shvatili značaj štampe.
Oni, pak, koji su shvatili značaj, poput vlasnika zarđale verzije svetog grala, davno su već postali nosioci nečasnog korbača kojim po kičmi šibaju i medije i narod, sve ostavljajući krvave tragove kao onaj Drobac iz Simovićevog “Putujućeg pozorišta Šopalović“.
A narod se savio toliko da još jedino ume da pročita tragove krvlju ispisane po betonu. Ko god podigne glavu da pogledom proškilji van pećine, dobije 25 po turu, pa se vrati u onaj odavno svezan snop, što još iz prethodnog veka nikako da se razveže.
Za razliku od pisaca koji još uvek uzaludno pokušavaju da zavaraju smrt i visoko podignu tezu o večnom životu i besmrtnosti, novinari su u neprolaznost odavno prestali da veruju.
Perom se služe kao kakvi strelci pešadinci, verujući da će odbraniti slobodu, žmureći pred činjenicom da u svojim redovima imaju i one koji šuruju sa okupatorom.
Ceo taj performans neodoljivo podseća na situaciju kada Pevac Sofronije i mačka žele da podele crva, pa se iz dvaput ništa izrodi jedno veliko, ali novo ništa.
U poslednje vreme se za medijskim slobodama poseže onda kada kamufliranu deponiju slobode nekadašnji krojači surovih medijskih zakona žele da podmetnu svojim mentorima.
Maskirajući tako i demokratiju i vladavinu prava u oblandu praćenu pesmom i veseljem u balkanskim ritmovima, plivaju i vlasnici grala i oni kojima usmrdela žabokrečina dođe kao predsezonsko bistro more.
Na drugoj strani, sužnji istine, koprcaju se želeći da, makar na tren, zaustave pošandrcalu mašinu koja svet vodi ka ivici.
I u tom nokturnu, izgleda, više niko i ne traži iskru. Prosto se čovek navikne na mrak. Katkad još zasija mesečina, pa prigušeno svetlo zaliči na dugo traženu slobodu. Ali nas vrlo brzo podsete da pod mesečinom plešu još samo vukodlaci i omaje. I da je podijum ipak njihov.
E baš je danas ta mesečina. Srećan vam dan slobode medija!
.jpg)
