Izvor: Politika, 23.Jul.2010, 00:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski onlajn buvljak
Domaća verzija „Ibeja” – „Limundo” ima 61.000 članova. Nekima je samo zanimacija, a drugima prilika da zarade
Kada je za useljenje u kuću Ivan Tasić (24), turistički radnik iz Niša, dobio dve mikrotalasne pećnice kratko je prokomentarisao: opet! Dupliranje poklona i još jedna nepotrebna stvar. Tada je rešio da se neželjenih darova ili predmeta koje dugo ne koristi jednostavno otarasi.
Nije ih bacio u prvi žbun, ali se besplatno učlanio u „Limundo”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sajt na kome članovi kupuju i prodaju stvari jedni od drugih, najčešće putem licitacije.
– Za mikrotalasnu sam odmah tražio punu cenu jer je bila nova. Kada sam prodavao kosilicu nudio sam je za deset dinara, ali je ona na aukciji dostigla 3.100 dinara – objašnjava Ivan Tasić.
Na srpskom „Ibeju” svakog dana se proda oko 1.200 predmeta, a ukupno dosad – 449.709. Trenutno se prodaju i „najk trenerka original” za 2.500, sintisajzeri od 800 i 30.000 dinara. Za deset dinara mogu se nabaviti crvene pantalone od laganog materijala i udžbenici za sedmi razred.
Osim što posreduje šopingu na Internetu, „Limundo” je upravo počeo da novčano nagrađuje stare članove koji na sajt dovedu nove.
Limundovci uglavnom nisu umereni u onlajn trgovini i kada jednom krenu više se ne zaustavljaju. Pre nego što bilo šta uradi ujutru, Ivan prvo na sajtu „Limundo” proveri koje su nove stvari u ponudi, a uveče, pre spavanja, obavezno osmotri koliku je cenu dostigao njegov predmet na aukciji.
– Najbolje sam prošao sa navigacijom za auto. Prodao sam je za 8.500 dinara.
Loša strana ovakve kupovine je kada se kupac ne javlja da preuzme robu ili prizna da nema para za predmet koji je izlicitirao. Neki zato gube nerve i poverenje u sajt. Ništa smireniji nisu ni članovi koji su na sajtu videli i kupili neobučeni duks italijanskog dizajnera, a od drugog člana dobili majicu iz Turske koja izgleda kao da su u njoj tri generacije trenirale ragbi.
Vladimir Nikolić, osnivač „Limunda”, kaže da njegov tim svakodnevno prima tužbe protiv nesavesnih članova i da se takvim limundovcima šalju opomene, a ako se ne promene sledi im isključenje sa sajta.
– Takvi članovi se opominju i isključuju – objašnjava Nikolić.
On je sa bratom Nenadom osnovao „Limundo” posle studija ekonomije jer je, kako dodaje, odrastao u Nemačkoj gde je stekao preduzetnički duh i čim je diplomirao tražio je način da započne biznis. Koliko se od ovog posla može zaraditi? Iako od svakog prodanog predmeta „Limundu” odlazi jedan do četiri odsto, ova firma je i dalje u minusu.
– To me ne obeshrabruje jer je i „Ibej” prvo poslovao loše pa je posle napravio bogatstvo.
Ovaj sajt im je bio uzor, priznaje osnivač „Limunda”. Upravo je na „Ibeju” on prodavao poklone koje nije mogao nikome drugom da daruje, pa je čak preko ovog sajta kupio pa prodao kola.
– Kad god su mi trebale pare, nešto bih stavio na „Ibej”.
Najskuplja ponuđen stvar na „Limundu” jeste sat Nikole Tesle koji je ponuđen za milion evra, ali je Muzej Nikole Tesle u poslednjem trenutku odustao od kupovine. Najskuplji prodat predmet je bager bageriste Džoa.
Imaju oko 61.000 članova. Uglavnom su iz Srbije, BiH i Hrvatske. Nemci, Šveđani i Australijanci interesuju se za stvari koje bi teško našli na nekom drugom mestu, kao što su ovdašnje novčanice iz perioda hiperinflacije.
– „Limundo ima neuporedivo manju ponudu nego „Ibej” i definitivno se tu kao kupac i prodavac osećam manje sigurno, ali na „Limundu” se može naći gomila stvari za 10 dinara koje ljudi jednostavno ne žele u svojoj kući – objašnjava Ana Knežević, studentkinja iz Beograda, koja često stvari kupljene na „Ibeju” proda na „Limundu”. Na primer, preko „Ibeja” joj stižu jako povoljne stvari iz Kine ili Amerike kojima se ljudi ovde i te kako raduju.
– Ne mislim da tu mogu baš mnogo da zaradim, ali uzela sam nekoliko hiljada kada sam prodala staru „spitfajer” jaknu. Ana veruje da je „Limundo” pre svega način da se za sitan novac dođe do krupnog zadovoljstva.
– „Ibej” sam počela da koristim u Americi kada sam živela u malom gradu u kome nisam baš nešto puno izlazila, pa mi je „Ibej” bio zanimacija. Nisam uvek kupovala iz potrebe, već više zbog zabave.
„Limundo” je kao buvljak, kaže Ana, ali izgleda da se posle svake posete toj pijaci čovek sve više i više inficira virusom kupovine. Kada im je već toliko toga ponuđeno za deset ili sto dinara, limundovci često naručuju u tolikoj meri da na kraju i zaborave šta sve treba da im stigne.
Ana otkriva da je za nju „Limundo” pre svega izvor razonode, posebno kada roba stiže poštom jer onda stalno ima nečemu da se raduje.
Jelena Stevanović
objavljeno: 23.04.2010.
